Submit your work, meet writers and drop the ads. Become a member
Saša D Lović Mar 2015
Noć  je. I vetar…
Iz daljine dopire sove huk. Ona je noćna ptica. Kao ja…
Oboje krećemo u lov. Noću. To je naše breme.
Ali ja lovac nisam.
Tvoj muž me lovi noćima.
Ja sam divljač.
Divljač, čiji ukus mu ne odgovara.
Kad iz sna me prene uzdah.
Uzdah tvoj.
Uzdah gladne vagine.
Za goli se život borim. Ti i on gužvate postelju.
Pripitomiću te. Ali ipak pojesti…
Tvoga muža.
I pušku.
I metke.
I noć.
Monika Nov 2015
(Na)vždy si tu stál
a jemne sa ma dotýkal.

Vtedy, keď naše prsty zostali zjednotené
v nerozpletenom zovretí...

Na deke pod stromom  
moja nežná dlaň
hladila tvoj obličaj...

Teraz však pri mojom dotyku,
dotyku nezmenenom ba predsa inom,  
odvraciaš tvár.

Strácala by som sa
v myšlienkach na teba...
Keby *** nebol čas, od času svetových odlišností
tak krutý.  

A napokon, keď sa tvoja ruka vytratí
ako posledný vánok zo zeme...
Napokon zostanú *** rozorvané objatia.
I wrote this as a sad option how relationship fades out... Hope some of you like it...
persefona Nov 2015
---
tvoja drugarica slikala je ono mesto
gde sam pojela svoju prvu tufahiju.
tvoja drugarica slikala je ono mesto sa istog onog mesta gde sam ja sedela.

smazala sam i tvoj šlag.
progutala vodu i čežnju da vriskom ispljunem nekakav svtlucavi okean žudnje za ponovnim
prati nas tišina.
gledaš
ja se borim da te ne volim
pa te onda pogledam i davim se
u šlagu
u izvesnosti sebe
u lakoći gledanja u tebe

izmislila sam te. to znam.
sad kad se još uvek borim da te ne volim.
Milica Fara May 2018
Jedini Čoveče od Svemira,
Zahvaljujem Višoj Sili za to što je stvorila tebe, Čoveka, od milijardu svemirskih čestica i poslala te meni, Ženi, željnoj istraživanja misterija iz Svemira.
Zahvalna sam joj i za to što postoji Vreme, Vladar Sveta, dimenzija, nepovratno neprekidan redosled nastajanja i nestajanja i sled događaja, zbir nevremenskih trenutaka ili možda iluzija, jer je upravo Vreme doprinelo našoj veličanstvenoj fuziji.
Zahvaljujem joj i za to što mi je podarila čula; čulo vida, da vidim svaki delić tvog bića; sluh, da čujem svaku reč koju izustiš, bila to glupost ili nešto što ima smisla; čulo mirisa, da osećam tvoj miris do kraja života na Zemlji, a i onog koji sledi posle tog, čulo ukusa, da, sa na hiljade svojih mikroskopskih ćelija na jeziku, uživam u tvom umamiju i čulo dodira, da osetim tvoje prste, usne i dah na svom telu.
Takođe joj zahvaljujem i za osećanja, jer bez njih ne bi bilo ni nas; za radost, sreću, uzbuđenje, ljubomoru, požudu, strast, ljubav, brigu, strah, tugu, bes, gnev, čak i gađenje, jer sam sve to doživela i preživela sa tobom.
Verujem da su ljudi sačinjeni od zvezdane prašine, ali ti, Čoveče od Svemira, ti si Supernova.
Volim te, beskonačno i izvan toga.
////////////////
The only Man of the Universe,
I thank the Higher Power that created you, Man, of one billion cosmic particles and sent you to me, Woman, eager to explore the mysteries of the universe.
I am grateful to her for having there Time, the ruler of the world, dimension, an irreversibly uninterrupted sequence of emergence and disappearance and the sequence of events, the sum of the timeless moments or perhaps the illusions, because it is precisely Time that contributed to our magnificent fusion.
And I thank her for giving me the senses; the sense of sight, to see every part of your being; hearing, to hear every word you utter, no matter if it’s stupid or something that makes sense; sense of smell, to feel your scent till the end of life on Earth, and the one that follows after that; the sense of taste, that with thousands of microscopic cells on my tongue enjoy your umami and the sense of touch, to feel your fingers, lips and breath on his body.
Also thank her for the feelings, because without them there wouldn’t be us either; for joy, happiness, excitement, jealousy, lust, passion, love, concern, fear, sadness, anger, anger, even disgust, because I experienced it all and survived to you.
I believe that humans are made of stardust, but you, Man of the Universe, you are Supernova.
I love you, infinitely and beyond.
isidora mitri Jan 2019
daleka su duboka mora u nama
o srčane obale udaraju talasi samoće
na hladnim se vetrovima njišemo
suvi su naši pogledi u tami
zimsko nas nebo posmatra
hodamo nemim ulicama noći
u nama ledeni bregovi plove
pričaš mi o snegovima koji su tvoje gradili
pričam ti o brodovima koje su moji potopili

u glasu su nam zarobljeni snovi nedosanjani
u grlu nam se guše reči nedovršene
neostvareni zagrljaji plaču između nas

u kasno svitanje rastaju se naši strahovi
među senkama spava tanani sudar usana
u novom jutru ostaju isti sami svetovi
tvoj
i
moj
december 27th 2018
Necemo da se bavimo jos onim najcrnjim

Nego,
sto ti meni ne bi malo pomogla?

Ipak,
ti novinari, znas ih u dusu, pratis njihove reci u stopu...to je taj krug i  oblast koja te zanima...jednom recju ti si idealna za inspiraciju koja mi treba

Trenutno se bavim ovim (baci prvo pogled tamo pre nego nastavis sa citanjem)
i to je kao gotovo

al mi treba ideja za znak


Volela bih da tvoj prvi dozivljaj bude onako intimniji


Zamisli sad


da se sredisnja rec zameni sa


pticica


"The Pticica Times"


Sta ti se javlja kao simbol vremena ili simbol vremena u vremenu tvom?




mh
...visa sila, sta cu, ali vec sledece nedelje sve moze biti ostvareno.

Meni bi odgovarala sledeca nedelja posle pet, svrati ako zelis.

Znas gde sam? broj sprata je tvoj mesec, a broj stana moj mesec rodjenja.

Nadam se da se vidimo!


mh
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

— The End —