Jedini Čoveče od Svemira,
Zahvaljujem Višoj Sili za to što je stvorila tebe, Čoveka, od milijardu svemirskih čestica i poslala te meni, Ženi, željnoj istraživanja misterija iz Svemira.
Zahvalna sam joj i za to što postoji Vreme, Vladar Sveta, dimenzija, nepovratno neprekidan redosled nastajanja i nestajanja i sled događaja, zbir nevremenskih trenutaka ili možda iluzija, jer je upravo Vreme doprinelo našoj veličanstvenoj fuziji.
Zahvaljujem joj i za to što mi je podarila čula; čulo vida, da vidim svaki delić tvog bića; sluh, da čujem svaku reč koju izustiš, bila to glupost ili nešto što ima smisla; čulo mirisa, da osećam tvoj miris do kraja života na Zemlji, a i onog koji sledi posle tog, čulo ukusa, da, sa na hiljade svojih mikroskopskih ćelija na jeziku, uživam u tvom umamiju i čulo dodira, da osetim tvoje prste, usne i dah na svom telu.
Takođe joj zahvaljujem i za osećanja, jer bez njih ne bi bilo ni nas; za radost, sreću, uzbuđenje, ljubomoru, požudu, strast, ljubav, brigu, strah, tugu, bes, gnev, čak i gađenje, jer sam sve to doživela i preživela sa tobom.
Verujem da su ljudi sačinjeni od zvezdane prašine, ali ti, Čoveče od Svemira, ti si Supernova.
Volim te, beskonačno i izvan toga.
////////////////
The only Man of the Universe,
I thank the Higher Power that created you, Man, of one billion cosmic particles and sent you to me, Woman, eager to explore the mysteries of the universe.
I am grateful to her for having there Time, the ruler of the world, dimension, an irreversibly uninterrupted sequence of emergence and disappearance and the sequence of events, the sum of the timeless moments or perhaps the illusions, because it is precisely Time that contributed to our magnificent fusion.
And I thank her for giving me the senses; the sense of sight, to see every part of your being; hearing, to hear every word you utter, no matter if it’s stupid or something that makes sense; sense of smell, to feel your scent till the end of life on Earth, and the one that follows after that; the sense of taste, that with thousands of microscopic cells on my tongue enjoy your umami and the sense of touch, to feel your fingers, lips and breath on his body.
Also thank her for the feelings, because without them there wouldn’t be us either; for joy, happiness, excitement, jealousy, lust, passion, love, concern, fear, sadness, anger, anger, even disgust, because I experienced it all and survived to you.
I believe that humans are made of stardust, but you, Man of the Universe, you are Supernova.
I love you, infinitely and beyond.

Ljubav. Šta je to? Večita tema čoveka u matriksu života. I zato je često teško pronaći reči da se opiše, jer je pravih reči malo. To je... Energija koja pokreće svaki atom na planeti Zemlji. Čudo koje se dogodi kada se najmanje nadamo. Posebna grana umetnosti. Šesto čulo. To je hiljadu godina u jednom trenu, grom u jednom dodiru, čitava kjniga u jednoj reči. Bezbroj trenutaka kojih nikada nije dovoljno ili previše. To je jedino rešenje za problem egzistencije čoveka. Potreba za ljubavlju može biti neurotička, sadistička i mazohistička i samim tim ljubav se može pružiti i pokazivati na mnoge načine prema mnogim stvarima. Putevi ljubavi su nepredvidivi i možda nas baš u trenutku slučajnog pogleda pogodi Amorova strelica i tada osetimo onaj čudan osećaj u stomaku. Posle tog događaja svet gledamo kroz ružičaste naočare i realnost nam je samo u dnu malog mozga. Živimo u oblacima i nijedna prepreka nije toliko velika da nas može zaustaviti na putu ka ostvarenju zelje za ljubavlju.

...Ali zato kad je kao sad puno planeta u zemlji, ne treba nam ni psiholog ni rod ni pomoz bog – sve se vidi sve se zna ko se češe o moju tarabu, ko hoće nešto što mu ne pripada, kome je gde mesto i kako bi zapravo bilo najzdravije, idealno da sebe postavimo i u prostoru i u svetu sa ljudima. Bik je grlo i glas, pa sa Merkurom i Suncem ovde i glas je hrabriji nego inače da sve to jasno i kažemo (makar uz vibrato). Šta može a šta ne može. Šta hoću a šta neću. Na šta pristajem, a na šta ne pristajem – gotovo kao revidiranje nekih ugovora koje imamo sa sobom i sa drugima. Jer ta pitanja koja postavljamo drugima, zaprao postavljamo sebi samima. Na šta sam pristao i da li je to za mene dobro. Da li treba nešto da se menja. Stvari se najzrelije menjaju zapravo samo kada imamo podršku zemlje jer tu kad se ruši, sve je kao na gradilištu: prethodno se ogradi, zatvori se ulica, stave znaci upozorenja, svi čekaju da radovi budu završeni pa da može saobraćaj da teče dalje. Tu je jasno sve. Tada se ruši i menja da traje. Nije iz hira ni entuzijazma, neke optimistične emocije ili zaljubljenosti. Nego prosto, prirodno je da svak zna šta mu je ok a šta nije… ponekad