uhvaćen u krađi
na putu kroz debelo crevo
sav krvav i memljiv reče
jai vu
pred sud časti izveden
pred porotu mračnu
sav krvav i memljiv reče
jai vu
na vešala trula doveden
pred plesnivu zgradu
sav krvav i memljiv reče
jai vu
na sahrani panika vika
iz sanduka kad skoči
sav krvav i memljiv reče
jai vu

Ljubav. Šta je to? Večita tema čoveka u matriksu života. I zato je često teško pronaći reči da se opiše, jer je pravih reči malo. To je... Energija koja pokreće svaki atom na planeti Zemlji. Čudo koje se dogodi kada se najmanje nadamo. Posebna grana umetnosti. Šesto čulo. To je hiljadu godina u jednom trenu, grom u jednom dodiru, čitava kjniga u jednoj reči. Bezbroj trenutaka kojih nikada nije dovoljno ili previše. To je jedino rešenje za problem egzistencije čoveka. Potreba za ljubavlju može biti neurotička, sadistička i mazohistička i samim tim ljubav se može pružiti i pokazivati na mnoge načine prema mnogim stvarima. Putevi ljubavi su nepredvidivi i možda nas baš u trenutku slučajnog pogleda pogodi Amorova strelica i tada osetimo onaj čudan osećaj u stomaku. Posle tog događaja svet gledamo kroz ružičaste naočare i realnost nam je samo u dnu malog mozga. Živimo u oblacima i nijedna prepreka nije toliko velika da nas može zaustaviti na putu ka ostvarenju zelje za ljubavlju.

sinоć
nа putu
ukаzа mi sе utvаrа
i rеčе mrtаv si
а hоdаš
nisаm stigао ni
dа zinеm а
utvаrа ćе оpеt
dај dа јеdnu zаpаlim
kоlеgа

U vlastitome autu ne putujem sprijeda
Ne znam ni koji je dan, možda je srijeda?

Čak ni u tihoj sobi moj glas se ne čuje
Čak ni da sam na pozornici ne bi me se vidjelo

Hladnu ruku mi molim te hvataj
i pozitivne misli u glavi mi startaj

Oženi me za strukturu i radost
ionako samo trošim svoju mladost.

Pa kud se kreće ovaj "auto"?
Šta bi ja kao trebao znat vozit?
Nemam love za pivu kamoli za položit
Ma k vragu i svemu, nek sam ide.

I tako ja napredujem po ovom putu
Imam rezervaciju bit sam u kutu
Ništa pa tako ni život ne rješavam u prvom šutu
Skretanjem za Bjelovar valjda će mi rješit muku.

Bjeli grade, što li skrivaš
Mjesto za još jednog mizernog gada valjda imaš

Kao primer uzmimo zenu koja ima potrebu da zadovolji svoje primarne potrebe, da bude srecna i zadovoljna.
I zamislimo takvu ispunjenu zenu koja se u drustvu deklarise kao "nicija" da je krenula u potragu za osobom koja bi zadovoljila njenu primarnu potrebu.
Prvo pitanje do koga dolazimo jeste, koga ona zapravo trazi?
Logicno bi bilo da ona prvo trazi one slicne sebi "nicije"ali razmotrimo i druge opcije.

Recimo da joj u oci upadne  prvo osoba koja je "necija" i da dodje do zadovoljenje potrebe. Obratimo paznju kako "nicija" zena sad nije vise u prvom planu, nego sta se desava uz prisustvo glasovnih promena gde "ne" prelazi u "sva", da, da, kako osoba "necija" samim cinom prelazi u "svacija". Neko bi rekao "jedna, manje-vise" nije to za " "svacija" za svacija je veci broj kao ono kad se do 5 kaze 3 coveka, 4 coveka, a od 5, 5 ljudi ili 5 svacijih, to je to, to je isto.

Pogledajmo sada opciju 2, zapravo kada dodje do spajanja dve "nicije" osobe, ali pogledajmo iz jednog blizeg, intimnijeg ugla. Da bi zadovoljenje bilo dovedeno do vrhunca, da podsetim opet, da ovde pricamo o srecnoj I zadovoljnoj zeni,  neophodno je da obe nicije osobe, drugu osobu dozive kao svoju teritoriju, kao deo sebe, ne bi li se prepustile I uzele sve ono sto im treba, sve ono sto ih dovodi do vrhunca. Vec vidim da su vam jasne I ovde glasovne promene I da “nicija zena” mora da u ovakvim trenucima postane “necija”

Razmotrimo sad I situaciju 3 da “nicija zena”  trazi zadovoljenje od osobe koje je “svacija” , Na prvu loptu reklo bi se da je ovde u pitanju neko savrsenstvo prisutno, gde “nicija zena” nije ljubomorna sto svaciji imaju I druge, ne zavidi im, nego bezuslovno voli I velika je podrska svima na tom putu slobode pa I samoj sebi.

Ali nemojmo se zavaravati  to je samo za posebne , recimo Isus Hrist, on I ako nije vise ziv I dalje je svaciji, pruza ljubav svima,  a I dovodi mase do vrhunca, ima ono desavanje kad svake godine ulazi svestenik u njegov grob, zatvore ga, pritom on nema  nista cime bi upalio svecu, nego desi se cudo I sveca se sama upali sama I kad svestenik izadje svi navale na njega ne bi li dobili plamen, pitam se sta rade sa svecama kada se plamen ugasi?

Zakljucak iz ovog bi bio da “nicija zena“ moze postojati jedino kao nezadovoljna, nesrecna zena, ona kojoj vise nisu bitne njene potrebe, ona koja ne dopusta sebi da uzme sta joj treba, ona koja odustaje od sebe, ona kojoj je tesko da poveruje da ipak moze biti necija I srecna, i da je to ok,  I da zbog toga ne mora da postane debela i umre pre vremena.

mh 2017

...Ali četvrti deo, pod nazivom "O čovekovom robovanju", posvećen je drugom delu čovekove prirode – strastima.
Sa strastima se sve komplikuje. Ali baz njih ništa ne vredi.
To je ono kad razum kaže "ne" – ali uzalud.
Kad imate osećaj da srljate u neminovnu propast, ali ne možete ništa da sprečite.
Mnogo je greha, bola i zla na tom putu, mnogo je povređenih i nesrećnih.
Ljubav? Da li ljubav iskupljuje? Da li se možete opravdati ljubavlju, makar pred svojom savešću?
KOS je priča o nemogućoj i nedopustivoj ljubavi.
Naravno, sve ima svoju drugu stranu. Opravdanja su kratkog dometa, i ne kažem da ne treba suditi. Ne kažem ni da treba oprostiti.
U pozorištu, u drami, jednostavno imate tu privilegiju da ne morate zauzeti konačan stav. Možete se samo prepustiti tom svima poznatom osećaju kad Vas osećanja snažno vuku u vrtlog iz kojeg nema izlaza. Kad Vas najdublji unutrašnji osećaj istovremeno svom snagom vuče u dva suprotna smera.
Konačno, svi smo tu, na istom mestu, svi smo zajedno uhvaćeni u istu klopku sadašnjosti, zaglavljeni u istom tesnacu stvarnosti, sa svojim okrutnim žudnjama, i svojim smešnim nemogućim snovima.
KOS je priča o ljubavi koja je otišla u nemogućem smeru, a JESENJA SONATA je pričao o uzaludnoj ljubavi. Izuzetnost, slava i uspeh često ne donesu sreću. Naprotiv: čak i obična svakodnevno neophodna ljudska toplina može postati nedostupna i nedohvatljiva. Možete biti sasvim drago i pristojno ljudsko biće. Konačno, ima li iko pravo da zahteva više od nas? I možete imati sasvim ljudska topla osećanja vezanosti za nekoga, i želeti mu sreću, i raditi sve što je u Vašoj moći. I onda ćete se neminovno susresti sa saznanjem koliko je sve to beznadežno nedovoljno, i kako nikad nećete uspeti da onome ko Vam je sve, Vi budete makar nešto...
Suočiti se sa izvesnošću da je sve uzalud, i da nikad ništa neće biti dovoljno, a pri tom ne podleći gorčini, osvetoljubivosti ni pakosti, nego ostati jednostavna, topla i susretljiva ljudska priroda – to je neprimetna uzvišenost neprimetnog malog čoveka.
A niko od nas nije dovoljno velik da bi imao pravo na bezdušnost.
Zato ponavljam, ne kažem da ne treba suditi, ne kažem da se mora oprostiti. Samo preporučujem da bez kalkulacija zaronimo u te uzburkane vode ljudskih osećanja, i da prepoznamo sebe u drugom i drugog u sebi.
Neće škoditi, a možda poneko od nas stvarno postane bolji, veći i lepši iznutra.