Submit your work, meet writers and drop the ads. Become a member
Saša D Lović Apr 2015
Pas
Ljudi, hej ljudi, čiji je ovo tužni pas !?
Gledajte samo kako se
šćućurio tu u uglu,
i kako se samo trese od hladnoće…
Ljudi, hej, pogledajte,
da neko od vas nije izgubio psa,
pogledajte, nije džukac,
gle samo kako mu se crna dlaka sjaji,
pogledajte,
pa to njemu suze idu.
Ljudi, deco,
čiji je ovo pas,
poslednji put pitam,
ako ga neko ne odnese na toplo, uginuće.
E, ako je tako, nosim ga ja svojoj kući.
Dođi kuco, dođi.
Tako…
Jao što su ti se smrzle šapice,
sad ću tebe ja odneti svojoj kućici,
to će ti biti novi dom,
imaćeš i šta da jedeš,
biće ti toplo i čuvaćemo jedan drugog.
Pa muško si, ček da vidim…
Pa jesi, jesi muško si…
E sad da te ušuškam u svoj kaput i idemo,
ček samo da uzmem maramicu
da ti obrišem te suzice,
jeste tako,
nema potrebe da plačeš više,
sad imaš svoj dom.
Samo da smislim kako da te zovem…
Samo da smislim…
Čupko !
E, zvaću te Čupko, mali moj…
Eto, obrisali smo suze,
samo još da ti obrišem tu penicu sa usta…
Saša D Lović Apr 2015
pri nејаsnој svеtlоsti žutе
vоštаnе svеćе
kоја dаје sаblаsаn оblik
svаkој pоznаtој stvаri u оvој sоbi
gdе оbitаvаm vеć vеk i pо
nејаsаn sаmоm sеbi
zbunjеn
zаtеčеn svојim pоstојаnjеm
šuštаnjе tеk rоđеnоg lišćа
pоvrеmеni urlik vеtrа
i ја sаm
zаmišljеn i blеd
umоrеn оd strаšnоg sеćаnjа
sеćаnjа nа tоg dеčаkа
i lаžnоg оsmејkа
u uglu usаnа njеgоvih
sеćаnја nа licе bоје pаusа
vеć vеk i pо
mоri mе оdјеk njеgоvоg glаsа
kаdа је uplаšеn upitао vеtаr
imа li nа kоpnu
prоtivurеčnоsti
ili tо sаmо tаlаsi krеštе
shadow


the vague light yellow
wax candles
giving ghostly form
every well-known fact in this room
where I dwell already century and a half
unclear itself
confused
caught their existence
rustling leaves newborn
occasional howl of the wind
and I
conceived and pale
tired of the terrible memories
memories of the boy
and fake a smile
in the corner of his lips
memories of face paint tracing paper
but century and a half
kills me echo of his voice
when asked frightened wind
whether on land
contradictions
or just waves cry
Milica Fara Oct 2020
Sve počne kada nastupi tišina. Kada prestane svo šuškanje, lupkanje, svi koraci i kikot. Kada ostanem sama u svojoj sobi, u kojoj je jedini izvor svetlosti sveća sa mirisom vanile.
Tada, dok ležim pokrivena omiljenim mekanim ćebetom koje mi je poklonila baka još kada sam bila mala, tok misli me vodi u svetove za koje nisam ni znala da postoje. Ne osećam težinu svog tela, ne vidim više ni svetlost sveće. Veoma je slično snovima, ali ipak ne sanjam.
Odjednom, srce mi jače kuca, disanje mi se ubrzava i iz mira me izbacuju misli, koje sada ne teku, već jure kao da se takmiče koja će pre da dopre do mene. Nekim danima su to misli koje izgledaju kao polje maslačaka u proleće, obasjano suncem, u kom se čuje samo cvrkut ptica i moj smeh. Sa druge strane, moje misli mogu da izgledaju i kao sklop svih prirodnih nepogoda. Tada sklupčana sedim u uglu svog uma, osetim vrelinu požara i čujem grmljavinu, ali ne vidim ni prst pred okom.
Mada, kao što ništa u životu nije crno-belo, nisu ni moje misli. Uvek postoji taj međuprostor, to šarenilo ili ponekad samo praznina. Mnogo puta mi se desilo da uđem u svoj um i da on izgleda kao beskonačno bela soba puna pitanja. Koja pitanja se nalaze na beskonačno belom zidu vašeg uma?

— The End —