Sve počne kada nastupi tišina. Kada prestane svo šuškanje, lupkanje, svi koraci i kikot. Kada ostanem sama u svojoj sobi, u kojoj je jedini izvor svetlosti sveća sa mirisom vanile.
Tada, dok ležim pokrivena omiljenim mekanim ćebetom koje mi je poklonila baka još kada sam bila mala, tok misli me vodi u svetove za koje nisam ni znala da postoje. Ne osećam težinu svog tela, ne vidim više ni svetlost sveće. Veoma je slično snovima, ali ipak ne sanjam.
Odjednom, srce mi jače kuca, disanje mi se ubrzava i iz mira me izbacuju misli, koje sada ne teku, već jure kao da se takmiče koja će pre da dopre do mene. Nekim danima su to misli koje izgledaju kao polje maslačaka u proleće, obasjano suncem, u kom se čuje samo cvrkut ptica i moj smeh. Sa druge strane, moje misli mogu da izgledaju i kao sklop svih prirodnih nepogoda. Tada sklupčana sedim u uglu svog uma, osetim vrelinu požara i čujem grmljavinu, ali ne vidim ni prst pred okom.
Mada, kao što ništa u životu nije crno-belo, nisu ni moje misli. Uvek postoji taj međuprostor, to šarenilo ili ponekad samo praznina. Mnogo puta mi se desilo da uđem u svoj um i da on izgleda kao beskonačno bela soba puna pitanja. Koja pitanja se nalaze na beskonačno belom zidu vašeg uma?

Remecenje tebe :)

hm

Pricam ja tako sa jednim kardiologom, o poreklu svog prezimena  koje ne moze da prodje neprimetno i dodjemo tako do mora i jedrenja i kako volim da odem tamo i dobro se osecam.
Pita on mene:
- Jel znas ti zasto volis more?
- Ne znam, zasto?
- Minus i minus daju plus.

mh

...poreklo svog prezimena, da li je jevrejsko, nemacko ili vec. Dedu sa tatine strane nikada nisam upoznala, niti se o njemu pricalo. Pre dve godine kada je baba umrla saznala sam da tata ima polusestru i da je baba pobegla iz Kuzmineca od dede kada je saznala da ju je prevario sa rodjakom. Tata je bio tada beba. Jedino sto znam jeste da je deda bio vojno lice i da sam imala prababu koja je zivela u Valjevu.

btw. mene i onako vise vuku dalmatinski geni :)

mh