czy ty z głupim sie widziałeś? co? mordą w gnat i gwar tak nagle obojętny wgram nad młot i sierp?! co? jebaba kurwa co? nic wierszem? paciorek, lulubaj, spać? goła bryła słów warta miodú i seplenia... česka pravda, jak to huja grzechot ambicjii i to í, niby; i.e? batuk, a nie batóg... jebana mać! huja warte to tło, słowem warte: polak... po co mi to? co ja? horongiew szambo? bo tyle z mojej polshkishkishkishkishkishkishee: brat gówno, i brat gavron.*

sie pyta o pana,
kiedy sie...
               ziewa:

             zezem w konkret 90 stopni;

co?! zdzíw?
       co kurwa kurde pięknie!? (

oh, koor'wa'h... a dianna!
í... candle in the song
in the wind in the song
in the sing along...
song? wong? ****?
supposendly twang...

  whatever...

   i prefer the diacritical descent
from the hebrew muddle of laughter
and catching breath of the
rubric of a rugby match,
goleposts H vs. H...

     i.e. from above...

á... )

i wanted to add this,
but i didn't manage to make
it comprehensive,
styled for school-children
to write a homework on.

Realnost  je  da  svatko  od  nas  nosi  neke  manje  ili  veće  povrede  iz  ranog  perioda  na  koje  smo  razvili  zaštitu  u  vidu  obrambenih  struktura.
Normalnost  i  psihološka  zdravost  nije  samo  u  eventualnom  nemanju  povreda  i  psiholoških  obrana,  nego  u  spremnosti  i  sposobnosti  da  prihvatimo  sebe  sa  svojim  odstupanjima  od  savršenog,  da  možemo  preuzeti  odgovornost  za  svoju  slabost,  potrebitost,  ponekad  aroganciju,  nepristupačnost,  ranjivost,  glupost,  hladnoću  ...  što  znači  da  to  osvijestimo,  priznamo  kada  druge  time  povrjeđujemo  i  vremenom  nastojimo  otpustiti  ili  proraditi  te  obrasce.

Bura

Hladnoća me opija
klizi niz kičmu lagano
do solarnog pleksusa
vrti spiralu vremena
i prvih stremljenja…

Bura udara u svom nesmiljenom bijesu ,čisti prljave ulice, još prljavije duše
nosi sve pred sobom , negdje već…
-U svom toplom kaputu ipak se zbijaš uz mene, ispod vunene kapice vire
samo crveni obraščići i leden vrh nosića.
-Nije neki dan za šetnju pomislim, al nije me briga, dok god se pripijaš uz mene
vjetar mi ne može ništa.
-Jedan veliki bor uz obalu ponosno se odupire buri, savija se , lomi, ali opet uspravlja
i šepuri pred olujom.
-Zastaješ, guraš me ispod mirisnih iglica ,naslanjamo se na golo deblo …ljubim ti vrh nosa
grlim obraze rukama, grijem ih, ljubim promrzle usne do krvi, upijam bistrinu života
u najčišćem, najnesputanijem obliku, guraš mi ruke ispod majice, hladne su i tople
istovremeno
i ja zatvaram oči, neki val , ljut što ga ne primjećujemo baca se na hrid i razbija o nju, kapljice
nošene vjetrom padaju na nas kao mala sleđena koplja, ali nas nije briga, uspavani na milijun godina
u tom jednom trenu, združeni u igri vjetra, mora, opijeni mirisom joda i borovine, ukopani čvrsto
u crvenu zemlju ispod nas… samo tražimo da nas svemir ostavi na miru, barem taj jedan tren
dok stvaramo peti element…