Sve počne kada nastupi tišina. Kada prestane svo šuškanje, lupkanje, svi koraci i kikot. Kada ostanem sama u svojoj sobi, u kojoj je jedini izvor svetlosti sveća sa mirisom vanile.
Tada, dok ležim pokrivena omiljenim mekanim ćebetom koje mi je poklonila baka još kada sam bila mala, tok misli me vodi u svetove za koje nisam ni znala da postoje. Ne osećam težinu svog tela, ne vidim više ni svetlost sveće. Veoma je slično snovima, ali ipak ne sanjam.
Odjednom, srce mi jače kuca, disanje mi se ubrzava i iz mira me izbacuju misli, koje sada ne teku, već jure kao da se takmiče koja će pre da dopre do mene. Nekim danima su to misli koje izgledaju kao polje maslačaka u proleće, obasjano suncem, u kom se čuje samo cvrkut ptica i moj smeh. Sa druge strane, moje misli mogu da izgledaju i kao sklop svih prirodnih nepogoda. Tada sklupčana sedim u uglu svog uma, osetim vrelinu požara i čujem grmljavinu, ali ne vidim ni prst pred okom.
Mada, kao što ništa u životu nije crno-belo, nisu ni moje misli. Uvek postoji taj međuprostor, to šarenilo ili ponekad samo praznina. Mnogo puta mi se desilo da uđem u svoj um i da on izgleda kao beskonačno bela soba puna pitanja. Koja pitanja se nalaze na beskonačno belom zidu vašeg uma?

Bura

Hladnoća me opija
klizi niz kičmu lagano
do solarnog pleksusa
vrti spiralu vremena
i prvih stremljenja…

Bura udara u svom nesmiljenom bijesu ,čisti prljave ulice, još prljavije duše
nosi sve pred sobom , negdje već…
-U svom toplom kaputu ipak se zbijaš uz mene, ispod vunene kapice vire
samo crveni obraščići i leden vrh nosića.
-Nije neki dan za šetnju pomislim, al nije me briga, dok god se pripijaš uz mene
vjetar mi ne može ništa.
-Jedan veliki bor uz obalu ponosno se odupire buri, savija se , lomi, ali opet uspravlja
i šepuri pred olujom.
-Zastaješ, guraš me ispod mirisnih iglica ,naslanjamo se na golo deblo …ljubim ti vrh nosa
grlim obraze rukama, grijem ih, ljubim promrzle usne do krvi, upijam bistrinu života
u najčišćem, najnesputanijem obliku, guraš mi ruke ispod majice, hladne su i tople
istovremeno
i ja zatvaram oči, neki val , ljut što ga ne primjećujemo baca se na hrid i razbija o nju, kapljice
nošene vjetrom padaju na nas kao mala sleđena koplja, ali nas nije briga, uspavani na milijun godina
u tom jednom trenu, združeni u igri vjetra, mora, opijeni mirisom joda i borovine, ukopani čvrsto
u crvenu zemlju ispod nas… samo tražimo da nas svemir ostavi na miru, barem taj jedan tren
dok stvaramo peti element…