tren razuzdan razuzda sve zauzdano
što se uz vrisak pun sujete
rastajaše od uzdi svojih
poput deteta
kome se seče pupčana vrpca
ili radnika koji viče
burazeru proburazi mi aortu
a konj je plemenita životinja
i pauk koji zalud plete mreže
jer je konj brat vetrov
i pauk uzvikuje
dan i noć tvoje ime lucifere
zar si nem
dok čovek prži jaja
a ona mu se obraća
kao inferiornom biću
želi deset na oko
eh
zalud grca čovek
u procepu znatiželja
rađaće nam telad  telad
takve više nema
miriše joj butine
da to je miris ruže
konji ržu pauci cvile
vlažnih ruku odlaze u rasejanje
vetar drami
put jednostavan
i **** ga pozdravlja
jer njegov brat je konj
duplim dekom mu vida rane
jadan li je put
uzvikuje
kupite moje uši u prodavnici mešovite robe
lomne su iluzije
dok čovek kiti jelek
trepavicama njenim
uzeglom štrudlom napoio je konja
loman i radošću prevejan  mudrac
cmizdreći dao je ime njenoj duši
protkanoj hemoroidima
koji krvare
gore je smeštena smeša
blažen je onaj koji puva
kad procuri šulj
teško ju je doseći
opet se u snu  javlja
on
kibicerski smeće
i maže na krišku hleba
mrtvog mačora
teško ju je doseći kaže
sa uma najvažniju stvar
stvar je ona koja mu dolazi glave

to je vrdalama
ona zauzdava tren

o reči moje
od uglja crnje
prošarane
zviždukom zmijskog jezika moga
zar ste se vratile
da sudite meni
ili onako šeretski
oko groba mi plešete

… i ugledah na ulici mrtvu pticu.
Pogledala me je u oči
i zaiskala vode.
Razmislio sam malo
i napojio je svojom dušom,
koja je voda.
Zahvalila mi je,
mrtva
i nastavila da cvrkuće….

Pomrčina…
Samo se belasaju razigrane kozice,
vetrić dlaku im njiše.
Njihov miris
fajta moj njuh u noći,
tražim čizme rudarske
moje,
al’ nema ih ni za lek!
A ja u pomrčini osećam vaš strah,
vaš veseli strah
i čujem vaše slabašno brečanje,
o, kozice moje, cupkate ko mlada,
čujem kako vam nožice po
vlažnom tlu žudno biju.
Da utehu nađem,
boli da me minu,
kad nežno se protegne niz dolinu
meeeeeee…
S praskozorjem bi vam se prikrao,
al’ čizama mi nema!
Ah, moja najgrđa mora
u sutonu htenja,
ništa moje večno bilo nije,
ni za Novu godinu pihtije!

Te noći,
Tošić Milorad se prenerazio
ugledavši ispred sebe
Tošić Milorada,
skarednu onomatopeju svoga bivstva.
Iz očiju joj iskočiše
dva sablasna, zubata penisa,
pa samo sikću.
Cele su noći nešto izvoljevali,
ovi nakaradni isprdci bolesne mašte
nesrećnog čoveka,
te daj piće,
te daj hranu,
te daj cigare,
a negde,
tik pred zoru, jedan upita Tošić Milorada :
- Jel ti stig’o kupus ?

Ljudi, hej ljudi, čiji je ovo tužni pas !?
Gledajte samo kako se
šćućurio tu u uglu,
i kako se samo trese od hladnoće…
Ljudi, hej, pogledajte,
da neko od vas nije izgubio psa,
pogledajte, nije džukac,
gle samo kako mu se crna dlaka sjaji,
pogledajte,
pa to njemu suze idu.
Ljudi, deco,
čiji je ovo pas,
poslednji put pitam,
ako ga neko ne odnese na toplo, uginuće.
E, ako je tako, nosim ga ja svojoj kući.
Dođi kuco, dođi.
Tako…
Jao što su ti se smrzle šapice,
sad ću tebe ja odneti svojoj kućici,
to će ti biti novi dom,
imaćeš i šta da jedeš,
biće ti toplo i čuvaćemo jedan drugog.
Pa muško si, ček da vidim…
Pa jesi, jesi muško si…
E sad da te ušuškam u svoj kaput i idemo,
ček samo da uzmem maramicu
da ti obrišem te suzice,
jeste tako,
nema potrebe da plačeš više,
sad imaš svoj dom.
Samo da smislim kako da te zovem…
Samo da smislim…
Čupko !
E, zvaću te Čupko, mali moj…
Eto, obrisali smo suze,
samo još da ti obrišem tu penicu sa usta…

konj

Konj!
Tako crn.
Kao nebo.
Miriše po malo funky.
Večna inspiracija
Za pesnika i bildera.
Konj.
Običan, ciganski ili
Plemenit
Kao Aleksandrov Bukefald
Kao Markov Šarac
Kao Veljkov Kušlja i
Tomov Jolly.
Obeležio veliki deo
Istorije ljudske,
Kao heroj ili kobasica, svejedno.
Vuk’o je topove
Vuk’o je plugove
Nalickane dame u kočijama
Mrcvaren bio po cirkusima.
Konj.
Jednom je čoveku odgrizao
Sve prste sem palca
I ovaj ga vezao
Uštrojio
I terao ga da gleda
Kako mu prži i jede
Muda.

Čuvaj se pogleda onih koji dolaze iz budućnosti.
Iako su ti donosili čorbu, a jednom i sarmu…
Sve, sve,
al’ lice da ljube, tvoje crno Ahmeta, ne!
Jedan kamen je tvoja duša crna.
Jedina staza je staza ka meni,
kroz šume greha.
Jedinu želju iz potoka naših želja si ukrala,
ah Ahmeta,
cvete moj crni,
turim te….

Noć  je. I vetar…
Iz daljine dopire sove huk. Ona je noćna ptica. Kao ja…
Oboje krećemo u lov. Noću. To je naše breme.
Ali ja lovac nisam.
Tvoj muž me lovi noćima.
Ja sam divljač.
Divljač, čiji ukus mu ne odgovara.
Kad iz sna me prene uzdah.
Uzdah tvoj.
Uzdah gladne vagine.
Za goli se život borim. Ti i on gužvate postelju.
Pripitomiću te. Ali ipak pojesti…
Tvoga muža.
I pušku.
I metke.
I noć.

оstаnе pоnеkаd
ignоrisаnа bоl
kао svеštеnik
ili
еpifаnija
tеk dа pоdsеti
dа
trеbа mrеti

celu si vaseljenu
mlekom svojim polila
samo si moja žedna usta
promašila
zašto si se vratila
da bi te gorkim čemerom pojila
zašto si me onda nemirno pogledala
da bi ti srce slomila
da bi ti u usta uzde naselila
sedlom osedlala šećer ti dala
celu si vaseljenu
belim hlebom nahranila
samo si moja gladna usta
promašila
zašto si se vratila
da bi te patnji neznanoj izložila
zašto si onda da me voliš lagala
da bi te u vatru bacila
iz brloga tvoga izvukla
eterom opijala jezikom ubijala

podseti me kako radiš očima ono
dok sediš na šolji
podseti me molim te

slobodan sam dva dana
ipak
moja je soba čistija od tvog tavana

čak šta više
pićemo iz čaša
čistih

imam sve
a nije užeglo
dođi bela
da vodimo ljubav
da jedemo smoki
pijemo pivo
dođi i
samo još ovaj put
okupaj se

dok su se tu sinoć grlile
stenjale i dahtale
slušao ih deda pera
pa progviri
kroz otvoren pendžer

baš bi hteo to da kuša
u transu mu suva usta
da l’ da čeka bolje vreme
jer mu vreme nije sjajno
pa sa svakom ponaosob

osećajno

meki đoka
popularan beše
dok ne uze
skulpture da kleše
i tada se đoka
rakije naloka
pa s pajtašem
na dobar dan
to je njemu
zamerila draga
zaigrala kolo
nasred raskrsnice
u ponoći
za meseca puna
meki đoka posle kupi
tovare sapuna
i jednoga ata
te joj dade
samo da ode
što dalje
iz njegove bare
gde pravi skulpture

1

gledao je dugo svoju sen
zakrvavljenim očima
  grlo mu se grčilo

sekiru sa zida da ponese
u šumu
  šta bi drugo

inače često dovodi sebe
u takvu situaciju
  ne zbog nečeg patološkog

ne zbog neke skrivene želje
već zbog šume
  ona je i ovog puta kriva

usne su mu drhtale
šumom odzvanjao njegov dah
  drveće počelo da vrišti

suze cerove kvasile humus
no to ga ovog puta ne pokoleba
  ovog puta otići će mnogo dalje

na sekiru pade zrak
i ona umi njegovo telo
  svojim sjajem


2

mala fide
dim se vije mehovi nadimaju
  čekići biju

znojavi kovači brkove suku
piju vodu metal stenje
  pod serijom teških udaraca

crveni se još nerođena sekira
u agoniji nastajanja
  sijaju se oštri zub i uvo tupo

pa je utom zgrabiše klešta
sve zaneme
  sve sačeka prvi vrisak

susret sa vodom
mala fide
  šta avaj nastade


3

u početku beše raka
i on je plesao oko nje
  poslednji ples

uma atrofičnog
udovi mu leteli sekli etar
  bale kvasila mu lice

očiju zakrvavljenih
ni glasa da pusti
  zmije su stenjale upregnute

niz amove otrov se slivao
raka poče da biva jezero
  drveće spustilo grane

i sve više grdilo mu lice
o boli
  ples je bivao sve sporiji

ptice su sve tiše rikale
iz tame poče da se rađa tama
  grđa i crnja

muve su naokolo zujale
drveće počelo da vrišti
  suze cerove kvasile humus


4

i kako je plakala sekira
naišavši na kamen
  vatrene suze prštale naokolo

kamen se vrteo kamen je jeo
vatrene suze
  i zub oštriji postajaše

svetlost njena poče da izjeda tamu
grđu i crnju
  od one pređašnje

pade zrak na nagrđeno lice
i stade sa plesom
  zmijama skide jaram

umi udove svoje u jezeru
urlik zapara galamu oko njega
  i nastade tišina tišina tišina

kezio se njegov lik
sa mirne površine
  progledao je


5

u početku beše i šuma
prašuma beskrajna
  u umu njegovom atrofičnom

i u njoj on i ona u njemu
podjednako
  plakao on plakala i šuma

jeli jedno drugo
grlo mu se grčilo
  udovi sušili crni dani behu

anđeli su sletali
kljucali mu oči
  koje su bile voda

donosili vatru u prašumu
da sagori um njegov atrofični
  vatra se gasila

donosili i vodu vodu mutnu vodu bistru
belu crvenu zelenu bilo kakvu
  voda se gasila


6

išla je sekira iz ruke u ruku
brzo i sigurno
  kroz vatru kroz vodu

padale glave
padalo drveće
  zub oštriji uvo tuplje držalje crnje

od krvi od zemlje
sekira je kružila
  tog su dana žene crno mleko muzle

ah nesreće
ptice su sve divlje rikale
  muve su zujale

pauci se razmrežaše
između prstiju njegovih
  ključala je lava u grudima šume

kezio se njegov lik
sa mirne površine
  jezera


7

sa rukom stopila se sekira
skameni se dah pogled znoj
  kidao je dronjke od odeće

bale kvasila mu lice
konji su bili nemirni
  anđeoskim hučanjem šuma ga zvala

lišće je padalo sa drveća
magla proždirala etar
  ptice behu odletele

rožnjače mu se zabrazdiše
srce poče da kuca
  sekira urliče

anđeli behu odleteli
samo su muve zujale
  on penio

šuma hučala
jezero ključalo
  tišina


8

na kraju beše svetlost
prasvetlost beskrajna
  u umu njegovom atrofičnom

i u njoj on i ona u njemu
podjednako
  smejao se on smejala se i svetlost

jeli jedno drugo
grlo mu se širilo
  udovi listali crni dani behu prošli

demoni su izranjali
kljucali oči
  koje su bile vatra

donosili gmazove u svetlost
da opogane um atrofični
  gmazovi se sušili

donosili pegaze sa rogom
bele crvrne zelene bilo kakve
  krila im otpadala


9

stajali bi sekira i on stopljeni
u agoniji
  svetlost zaslepi oko njegovo

iz rožnjače kapala je lava
tuga poče da izjeda svetlost
  grđu i crnju od pređašnje

zub tuplji uvo oštrije držalje istrošeno
pade tren na nagrđeno lice
  i poče sa plesom

zmijama jaram na vrat
kezilo se njegovo lice sa dna rake
  progledao je


10

granulo je sunce i nesta svetlosti
zmije su strašno siktale
  upregnute

gledale kako se otrov iz jezera
pretvara u oblak
  oblak zakri sunce

i njegov um atrofični
udovi mu leteli
  pogađali ptice

muve su zujale
očiju zakrvavljenih
  pusti glas planine su se tresle

vetar poče da duva
umrsi mu kosu koža mu se ospe
  iz tabana poče korenje da niče


11

sva se magla upi u njega
on spusti sekiru u raku
  u raku doteče lava

i ne bi više zuba oštrog uva tupog
šume prašume svetlosti prasvetlosti
  jednostavno ne bi

na kraju beše
on
  u agoniji

postojao je

ја tаkоrеći čоvеk
puštаm krik zаprеpаšćеnоsti
mаšinе pоprimајu ljudskо оbličје
i gubim svој zаmаh
čuје sе sаmо divlji krik
tvоrеvinа plitkоg sаdržаја
čitаnjе dugоg spiskа kаzni
nа nоsu mu sеdi i u оči glеdа
оdsustvо ushitа
sаtirаnjе sоpstvеnоg pisаnоg trаgа
bаčеni kаmеn dаје ruku
stvаri u krugоtоku
bоrci sаmi sеbi sudе
kао suncа оbеsmišljеnа štо nе pеku
zmiје u džеpоvimа
izviјеnо оbličје brоdоvа
аkо čоvеk mоrа dа bаci pоglеd
ја tаkоrеći čоvеk
ја tаkоrеći čоvеk
sаnkciоnišеm slučајnоst
šum оblikа sа trоtоаrа
čitаvе skаlе sа nаglаšеnоm pаžnjоm
tаmо gdе ih nаlаzimо izоlоvаnе
pоvrаćеnе u оbliku znаkа
bаrе srеd njivа pšеnicе
kоntinuirаnо оpstајаnjе-vаrkа vеkа
pаljеnjеm visоkih blеdih svеćа
kаmеnjеm dоšаptаvаm kiši put
i vеć pri dеlоvаnju simbоlа
izrаžеniја је pоtrbа zа nеčim
krајnjа uslоvnоsti – nе vrеđај
о nе nе vrеđај dugе uslоvnоsti
sumrаk rаzdrаžuје umоbоlnе
rеč krоz kојu prоtičе nеmir
dоpunjuјеm tе lеpоtоm nеdоstupnоm
ја tаkоrеći čоvеk
ја tаkоrеći čоvеk
оdblеsаk rаvnоdušnоg sеčivа bоdеžа
bаcаč nајgušćе sеnkе nа snоvе
dа sе оmеtе njеgоvа nаvikа
оsvеtljаvаm isplivаvаnjе iz smrti
оdаbrаnе mоmеntе rаzdvајајu milеniјumi
biti u glаvi svеdоk gnеvа
divlji smеh i cеrеkаnjе
rеči sаmе sеbе nаоštrаvајu
ili sаm tо gоvоriо о sеbi
ili sаm mоgао nаučiti dа čitаm
ili је kriv biо mој krаtki pоglеd
mrаčаn i pоtmulоg nаgоnа
dа umilоstivim gоrdu drаgаnu
rаskidаm sа rеčimа
pristајеm nа tаkvо ishоdištе
prоdubljuјеm sоpstvеni dоmеt
ја tаkоrеći čоvеk
ја tаkоrеći čоvеk
а htоnskоg  svеtа sužаnj
pоtpunо strаn sеbi sаmоm
dоk dušа grеznе u lеnjоst
zаhvаljuјеm јаrkim bојаmа
žеnаmа јеdrim umа zаnеsеnоg
nа pоgrеb mirišе
kud nаs vоdi put
оndа gа pоtrеbа оpеt ščеpаvа
grоzničаvi grgоt pоglеdа kа unutrа

bio jednom siloviti brlja
prvo seje pa ga onda drlja
od onih je bio
to se dobro zna
nije im’o pokrete
kao ti i ja
gleda on u jednog mladića
gleda a bale mu idu
i za njega zidao bi piramidu
u banku mu tri kredita dali
al’ stropsa mu kalabaster

promineš kraj njih i ne znaš
stojiš u redu za uspomenu
zuriš u onoga sa osmejkom
ne poznaješ moj zadah
razaznaješ samo grmljavinu
iz tvojih vena
iz tvog stomaka
iz tvojih koraka
a ja čujem kako odlaziš
pitam se dal si sama odlučila tako
ili su odlučili konji
koji laju na broj
11