Submit your work, meet writers and drop the ads. Become a member
Saša D Lović Apr 2015
gospodo
molim vas vratite mi moje oči
moje lepe okrugle crne oči
oči koje su ponekad
nemirno znale da pogledaju vaše kćeri oči koje osmeh da sakriju nisu znale
i dok su treptale na kapke tajne pisale su
oči moje nesvakidašnje
gospodo
preklinjem vas vratite mi moje oči
putem njih vi ništa nećete videti
nećete moći da ih otvorite
jer ni ne slutite koliko srce vam je za to potrebno
znam vi imate nož ali meni nećete njime nauditi
kćeri vaše će on blistavošću svojom oslepiti
stoga gospodo
molim vas vratite mi moje oči
Saša D Lović Apr 2015
… i ugledah na ulici mrtvu pticu.
Pogledala me je u oči
i zaiskala vode.
Razmislio sam malo
i napojio je svojom dušom,
koja je voda.
Zahvalila mi je,
mrtva
i nastavila da cvrkuće….
...Ali četvrti deo, pod nazivom "O čovekovom robovanju", posvećen je drugom delu čovekove prirode – strastima.
Sa strastima se sve komplikuje. Ali baz njih ništa ne vredi.
To je ono kad razum kaže "ne" – ali uzalud.
Kad imate osećaj da srljate u neminovnu propast, ali ne možete ništa da sprečite.
Mnogo je greha, bola i zla na tom putu, mnogo je povređenih i nesrećnih.
Ljubav? Da li ljubav iskupljuje? Da li se možete opravdati ljubavlju, makar pred svojom savešću?
KOS je priča o nemogućoj i nedopustivoj ljubavi.
Naravno, sve ima svoju drugu stranu. Opravdanja su kratkog dometa, i ne kažem da ne treba suditi. Ne kažem ni da treba oprostiti.
U pozorištu, u drami, jednostavno imate tu privilegiju da ne morate zauzeti konačan stav. Možete se samo prepustiti tom svima poznatom osećaju kad Vas osećanja snažno vuku u vrtlog iz kojeg nema izlaza. Kad Vas najdublji unutrašnji osećaj istovremeno svom snagom vuče u dva suprotna smera.
Konačno, svi smo tu, na istom mestu, svi smo zajedno uhvaćeni u istu klopku sadašnjosti, zaglavljeni u istom tesnacu stvarnosti, sa svojim okrutnim žudnjama, i svojim smešnim nemogućim snovima.
KOS je priča o ljubavi koja je otišla u nemogućem smeru, a JESENJA SONATA je pričao o uzaludnoj ljubavi. Izuzetnost, slava i uspeh često ne donesu sreću. Naprotiv: čak i obična svakodnevno neophodna ljudska toplina može postati nedostupna i nedohvatljiva. Možete biti sasvim drago i pristojno ljudsko biće. Konačno, ima li iko pravo da zahteva više od nas? I možete imati sasvim ljudska topla osećanja vezanosti za nekoga, i želeti mu sreću, i raditi sve što je u Vašoj moći. I onda ćete se neminovno susresti sa saznanjem koliko je sve to beznadežno nedovoljno, i kako nikad nećete uspeti da onome ko Vam je sve, Vi budete makar nešto...
Suočiti se sa izvesnošću da je sve uzalud, i da nikad ništa neće biti dovoljno, a pri tom ne podleći gorčini, osvetoljubivosti ni pakosti, nego ostati jednostavna, topla i susretljiva ljudska priroda – to je neprimetna uzvišenost neprimetnog malog čoveka.
A niko od nas nije dovoljno velik da bi imao pravo na bezdušnost.
Zato ponavljam, ne kažem da ne treba suditi, ne kažem da se mora oprostiti. Samo preporučujem da bez kalkulacija zaronimo u te uzburkane vode ljudskih osećanja, i da prepoznamo sebe u drugom i drugog u sebi.
Neće škoditi, a možda poneko od nas stvarno postane bolji, veći i lepši iznutra.
Veče mučno
subota
poziv prvi
ništa ne menja

Muka iznova
s krvlju preliva
težinom svojom
nosim ga

Poziv drugi
odvode ga

Hodnik dug
žuta dominira
svaki broj
nova pitanja

Niko ništa ne zna
tišina odzvanja

Toplota omamljuje
san zaustavljen
jutarnje sunce
predivno zaslepljuje

Niko ništa ne zna
ostaje nam čekanje

*mh, februar 2016

— The End —