Mar 2018
...Ali četvrti deo, pod nazivom "O čovekovom robovanju", posvećen je drugom delu čovekove prirode – strastima.
Sa strastima se sve komplikuje. Ali baz njih ništa ne vredi.
To je ono kad razum kaže "ne" – ali uzalud.
Kad imate osećaj da srljate u neminovnu propast, ali ne možete ništa da sprečite.
Mnogo je greha, bola i zla na tom putu, mnogo je povređenih i nesrećnih.
Ljubav? Da li ljubav iskupljuje? Da li se možete opravdati ljubavlju, makar pred svojom savešću?
KOS je priča o nemogućoj i nedopustivoj ljubavi.
Naravno, sve ima svoju drugu stranu. Opravdanja su kratkog dometa, i ne kažem da ne treba suditi. Ne kažem ni da treba oprostiti.
U pozorištu, u drami, jednostavno imate tu privilegiju da ne morate zauzeti konačan stav. Možete se samo prepustiti tom svima poznatom osećaju kad Vas osećanja snažno vuku u vrtlog iz kojeg nema izlaza. Kad Vas najdublji unutrašnji osećaj istovremeno svom snagom vuče u dva suprotna smera.
Konačno, svi smo tu, na istom mestu, svi smo zajedno uhvaćeni u istu klopku sadašnjosti, zaglavljeni u istom tesnacu stvarnosti, sa svojim okrutnim žudnjama, i svojim smešnim nemogućim snovima.
KOS je priča o ljubavi koja je otišla u nemogućem smeru, a JESENJA SONATA je pričao o uzaludnoj ljubavi. Izuzetnost, slava i uspeh često ne donesu sreću. Naprotiv: čak i obična svakodnevno neophodna ljudska toplina može postati nedostupna i nedohvatljiva. Možete biti sasvim drago i pristojno ljudsko biće. Konačno, ima li iko pravo da zahteva više od nas? I možete imati sasvim ljudska topla osećanja vezanosti za nekoga, i želeti mu sreću, i raditi sve što je u Vašoj moći. I onda ćete se neminovno susresti sa saznanjem koliko je sve to beznadežno nedovoljno, i kako nikad nećete uspeti da onome ko Vam je sve, Vi budete makar nešto...
Suočiti se sa izvesnošću da je sve uzalud, i da nikad ništa neće biti dovoljno, a pri tom ne podleći gorčini, osvetoljubivosti ni pakosti, nego ostati jednostavna, topla i susretljiva ljudska priroda – to je neprimetna uzvišenost neprimetnog malog čoveka.
A niko od nas nije dovoljno velik da bi imao pravo na bezdušnost.
Zato ponavljam, ne kažem da ne treba suditi, ne kažem da se mora oprostiti. Samo preporučujem da bez kalkulacija zaronimo u te uzburkane vode ljudskih osećanja, i da prepoznamo sebe u drugom i drugog u sebi.
Neće škoditi, a možda poneko od nas stvarno postane bolji, veći i lepši iznutra.
Sa strastima se sve komplikuje. Ali baz njih ništa ne vredi.
To je ono kad razum kaže "ne" – ali uzalud.
Kad imate osećaj da srljate u neminovnu propast, ali ne možete ništa da sprečite.
Mnogo je greha, bola i zla na tom putu, mnogo je povređenih i nesrećnih.
Ljubav? Da li ljubav iskupljuje? Da li se možete opravdati ljubavlju, makar pred svojom savešću?
KOS je priča o nemogućoj i nedopustivoj ljubavi.
Naravno, sve ima svoju drugu stranu. Opravdanja su kratkog dometa, i ne kažem da ne treba suditi. Ne kažem ni da treba oprostiti.
U pozorištu, u drami, jednostavno imate tu privilegiju da ne morate zauzeti konačan stav. Možete se samo prepustiti tom svima poznatom osećaju kad Vas osećanja snažno vuku u vrtlog iz kojeg nema izlaza. Kad Vas najdublji unutrašnji osećaj istovremeno svom snagom vuče u dva suprotna smera.
Konačno, svi smo tu, na istom mestu, svi smo zajedno uhvaćeni u istu klopku sadašnjosti, zaglavljeni u istom tesnacu stvarnosti, sa svojim okrutnim žudnjama, i svojim smešnim nemogućim snovima.
KOS je priča o ljubavi koja je otišla u nemogućem smeru, a JESENJA SONATA je pričao o uzaludnoj ljubavi. Izuzetnost, slava i uspeh često ne donesu sreću. Naprotiv: čak i obična svakodnevno neophodna ljudska toplina može postati nedostupna i nedohvatljiva. Možete biti sasvim drago i pristojno ljudsko biće. Konačno, ima li iko pravo da zahteva više od nas? I možete imati sasvim ljudska topla osećanja vezanosti za nekoga, i želeti mu sreću, i raditi sve što je u Vašoj moći. I onda ćete se neminovno susresti sa saznanjem koliko je sve to beznadežno nedovoljno, i kako nikad nećete uspeti da onome ko Vam je sve, Vi budete makar nešto...
Suočiti se sa izvesnošću da je sve uzalud, i da nikad ništa neće biti dovoljno, a pri tom ne podleći gorčini, osvetoljubivosti ni pakosti, nego ostati jednostavna, topla i susretljiva ljudska priroda – to je neprimetna uzvišenost neprimetnog malog čoveka.
A niko od nas nije dovoljno velik da bi imao pravo na bezdušnost.
Zato ponavljam, ne kažem da ne treba suditi, ne kažem da se mora oprostiti. Samo preporučujem da bez kalkulacija zaronimo u te uzburkane vode ljudskih osećanja, i da prepoznamo sebe u drugom i drugog u sebi.
Neće škoditi, a možda poneko od nas stvarno postane bolji, veći i lepši iznutra.
