"svi" poems - Hello Poetry

zamisli da sva moja sećanja upletena u tvoje pletenice naglo promene smer i pretvore se u budućnost bi li tada bila moja krotka srna ili bi pletenice rasplela pustila da se raspršim kroz vreme da mi lice posivi kao da je od jesenjeg vetra sačinjeno zamisli da svi moji koraci upleteni u tvoje vekovne bore naglo promene smer i pretvore se u suze bi li njih sirote u svilu svoju primila ili bi korake u glib usmerila pustila da se zaglibim u vreme da mi osmeh posivi kao da je od jesenjeg vetra sačinjen zamisli da svi moji dodiri dok se šarene širom tela tvog od reka naglo promene smer i postanu godovi u tuđem orahu bi li tada haljinu rastvorila svetlošću sveće grudi umila ili bi dodire po žiletu prošetala tom krvlju plavom nebo i jezera oslikala u sivo jesenji vetar odenula da se vrti u krug bi li od sećanja postelju sačinila prozore zatvorila bi li od koraka oblake izatkala svetlo utulila bi li od dodira gromove sastavila naga i topla sa jesenjim vetrom ljubav vodila bi li se to tako željna usudila

0

Apr 27, 2015

Apr 27, 2015 at 5:15 PM UTC

lovke

zamisli

zamisli da sva moja sećanja upletena u tvoje pletenice naglo promene smer i pretvore se u budućnost bi li tada bila moja krotka srna ili bi pletenice rasplela pustila da se raspršim kroz vreme da mi lice posivi kao da je od jesenjeg vetra sačinjeno zamisli da svi moji koraci upleteni u tvoje vekovne bore naglo promene smer i pretvore se u suze bi li njih sirote u svilu svoju primila ili bi korake u glib usmerila pustila da se zaglibim u vreme da mi osmeh posivi kao da je od jesenjeg vetra sačinjen zamisli da svi moji dodiri dok se šarene širom tela tvog od reka naglo promene smer i postanu godovi u tuđem orahu bi li tada haljinu rastvorila svetlošću sveće grudi umila ili bi dodire po žiletu prošetala tom krvlju plavom nebo i jezera oslikala u sivo jesenji vetar odenula da se vrti u krug bi li od sećanja postelju sačinila prozore zatvorila bi li od koraka oblake izatkala svetlo utulila bi li od dodira gromove sastavila naga i topla sa jesenjim vetrom ljubav vodila bi li se to tako željna usudila

35

Snijeg je počeo padati otići van počeli smo se spremati na snijegu se zabavljati. Pahuljice na nas padaju pokraj nas se djeca igraju. Na rukama si rukavice imala u ruke si malo snijega skupila grudicu snijega si napravila mene si grudicom pogodila. Polako si mi prišla nježno si se nasmijala sa svojim mekanim usnama u lice si me poljubila. Djeca su nas pogledala slatko se nasmiješila. Snijeg je prekrio prozore auta na prozor prstima si veliko srce napravila u kojem si napisala. Sve što sam sanjala ljubav sam željela snove sam ostvarila sretnu familiju sam dobila. U ovoj zimskoj idili svi smo sretni bili u snagu ljubavi snažno smo vjerovali. Stjepan Orlić

0

Sep 25, 2025

Sep 25, 2025 at 4:04 PM UTC

stjepan

SRETNA FAMILIJA

Snijeg je počeo padati otići van počeli smo se spremati na snijegu se zabavljati. Pahuljice na nas padaju pokraj nas se djeca igraju. Na rukama si rukavice imala u ruke si malo snijega skupila grudicu snijega si napravila mene si grudicom pogodila. Polako si mi prišla nježno si se nasmijala sa svojim mekanim usnama u lice si me poljubila. Djeca su nas pogledala slatko se nasmiješila. Snijeg je prekrio prozore auta na prozor prstima si veliko srce napravila u kojem si napisala. Sve što sam sanjala ljubav sam željela snove sam ostvarila sretnu familiju sam dobila. U ovoj zimskoj idili svi smo sretni bili u snagu ljubavi snažno smo vjerovali. Stjepan Orlić

27

Ustajali grad Smrdi na puna usta i prazne želuce. U pete grada urezane su propuštene prilike i strahovi sadašnjice. Uklesali su ih drhtavi prolaznici svojim nesigurnim stopama. Kamo ideš, putniče? Koračaju li tvoje misli sadašnjošću ili prošlošću? Ne srami se. Svi smo mi manje-više isti. Udarac palicom osjetit će i najtvrđa glava. Ljudi zaborave trenutke u kojima si mirisao. Ne srami se. Baš te pamtit će ustajali grad.

0

Apr 27, 2015

Apr 27, 2015 at 6:02 PM UTC

crotsi

Ustajali grad

Ustajali grad Smrdi na puna usta i prazne želuce. U pete grada urezane su propuštene prilike i strahovi sadašnjice. Uklesali su ih drhtavi prolaznici svojim nesigurnim stopama. Kamo ideš, putniče? Koračaju li tvoje misli sadašnjošću ili prošlošću? Ne srami se. Svi smo mi manje-više isti. Udarac palicom osjetit će i najtvrđa glava. Ljudi zaborave trenutke u kojima si mirisao. Ne srami se. Baš te pamtit će ustajali grad.

19

Sve počne kada nastupi tišina. Kada prestane svo šuškanje, lupkanje, svi koraci i kikot. Kada ostanem sama u svojoj sobi, u kojoj je jedini izvor svetlosti sveća sa mirisom vanile. Tada, dok ležim pokrivena omiljenim mekanim ćebetom koje mi je poklonila baka još kada sam bila mala, tok misli me vodi u svetove za koje nisam ni znala da postoje. Ne osećam težinu svog tela, ne vidim više ni svetlost sveće. Veoma je slično snovima, ali ipak ne sanjam. Odjednom, srce mi jače kuca, disanje mi se ubrzava i iz mira me izbacuju misli, koje sada ne teku, već jure kao da se takmiče koja će pre da dopre do mene. Nekim danima su to misli koje izgledaju kao polje maslačaka u proleće, obasjano suncem, u kom se čuje samo cvrkut ptica i moj smeh. Sa druge strane, moje misli mogu da izgledaju i kao sklop svih prirodnih nepogoda. Tada sklupčana sedim u uglu svog uma, osetim vrelinu požara i čujem grmljavinu, ali ne vidim ni prst pred okom. Mada, kao što ništa u životu nije crno-belo, nisu ni moje misli. Uvek postoji taj međuprostor, to šarenilo ili ponekad samo praznina. Mnogo puta mi se desilo da uđem u svoj um i da on izgleda kao beskonačno bela soba puna pitanja. Koja pitanja se nalaze na beskonačno belom zidu vašeg uma?

0

Oct 10, 2020

Oct 10, 2020 at 7:27 AM UTC

mill-its-uh

Moje misli

Sve počne kada nastupi tišina. Kada prestane svo šuškanje, lupkanje, svi koraci i kikot. Kada ostanem sama u svojoj sobi, u kojoj je jedini izvor svetlosti sveća sa mirisom vanile. Tada, dok ležim pokrivena omiljenim mekanim ćebetom koje mi je poklonila baka još kada sam bila mala, tok misli me vodi u svetove za koje nisam ni znala da postoje. Ne osećam težinu svog tela, ne vidim više ni svetlost sveće. Veoma je slično snovima, ali ipak ne sanjam. Odjednom, srce mi jače kuca, disanje mi se ubrzava i iz mira me izbacuju misli, koje sada ne teku, već jure kao da se takmiče koja će pre da dopre do mene. Nekim danima su to misli koje izgledaju kao polje maslačaka u proleće, obasjano suncem, u kom se čuje samo cvrkut ptica i moj smeh. Sa druge strane, moje misli mogu da izgledaju i kao sklop svih prirodnih nepogoda. Tada sklupčana sedim u uglu svog uma, osetim vrelinu požara i čujem grmljavinu, ali ne vidim ni prst pred okom. Mada, kao što ništa u životu nije crno-belo, nisu ni moje misli. Uvek postoji taj međuprostor, to šarenilo ili ponekad samo praznina. Mnogo puta mi se desilo da uđem u svoj um i da on izgleda kao beskonačno bela soba puna pitanja. Koja pitanja se nalaze na beskonačno belom zidu vašeg uma?

4