Submit your work, meet writers and drop the ads. Become a member
Saša D Lović Apr 2015
zamisli da sva moja sećanja
upletena u tvoje pletenice
naglo promene smer
i pretvore se u budućnost
bi li tada bila moja krotka srna
ili bi pletenice rasplela
pustila da se raspršim kroz vreme
da mi lice posivi
kao da je od jesenjeg vetra sačinjeno
zamisli da svi moji koraci
upleteni u tvoje vekovne bore
naglo promene smer
i pretvore se u suze
bi li njih sirote u svilu svoju primila
ili bi korake u glib usmerila
pustila da se zaglibim u vreme
da mi osmeh posivi
kao da je od jesenjeg vetra sačinjen
zamisli da svi moji dodiri
dok se šarene širom tela tvog od reka
naglo promene smer
i postanu godovi u tuđem orahu
bi li tada haljinu rastvorila
svetlošću sveće grudi umila
ili bi dodire po žiletu prošetala
tom krvlju plavom nebo i jezera oslikala
u sivo jesenji vetar odenula da se vrti u krug
bi li od sećanja postelju sačinila
prozore zatvorila
bi li od koraka oblake izatkala
svetlo utulila
bi li od dodira gromove sastavila
naga i topla
sa jesenjim vetrom ljubav vodila
bi li se to tako željna usudila
Saša D Lović Jun 2014
promineš kraj njih i ne znaš
stojiš u redu za uspomenu
zuriš u onoga sa osmejkom
ne poznaješ moj zadah
razaznaješ samo grmljavinu
iz tvojih vena
iz tvog stomaka
iz tvojih koraka
a ja čujem kako odlaziš
pitam se dal si sama odlučila tako
ili su odlučili konji
koji laju na broj
11
Saša D Lović Apr 2015
nem
brane mu pesme da piše
u srce krastaču mu nasadili
prste mu lepljivom svilom spojili
u noge sačmom gađali
iz očiju sve mu suze isisali
eno ih gde suva leže nisu više ni tako zelena
u uši mu ptičji izmet nagurali
i na čelo žig
iz sna prijatelje mu isterali
umesto njih strašno zlo osanotvorili
samo su se smejali
ponekim udarcem u kičmu ga budili
dok je nem tumarao po svetu
u pesme su njegove duvan motali
ili bi slova izvitoperili
takve na čitanje davali
brane mu život
brane mu da diše
Milica Fara May 2018
Jedini Čoveče od Svemira,
Zahvaljujem Višoj Sili za to što je stvorila tebe, Čoveka, od milijardu svemirskih čestica i poslala te meni, Ženi, željnoj istraživanja misterija iz Svemira.
Zahvalna sam joj i za to što postoji Vreme, Vladar Sveta, dimenzija, nepovratno neprekidan redosled nastajanja i nestajanja i sled događaja, zbir nevremenskih trenutaka ili možda iluzija, jer je upravo Vreme doprinelo našoj veličanstvenoj fuziji.
Zahvaljujem joj i za to što mi je podarila čula; čulo vida, da vidim svaki delić tvog bića; sluh, da čujem svaku reč koju izustiš, bila to glupost ili nešto što ima smisla; čulo mirisa, da osećam tvoj miris do kraja života na Zemlji, a i onog koji sledi posle tog, čulo ukusa, da, sa na hiljade svojih mikroskopskih ćelija na jeziku, uživam u tvom umamiju i čulo dodira, da osetim tvoje prste, usne i dah na svom telu.
Takođe joj zahvaljujem i za osećanja, jer bez njih ne bi bilo ni nas; za radost, sreću, uzbuđenje, ljubomoru, požudu, strast, ljubav, brigu, strah, tugu, bes, gnev, čak i gađenje, jer sam sve to doživela i preživela sa tobom.
Verujem da su ljudi sačinjeni od zvezdane prašine, ali ti, Čoveče od Svemira, ti si Supernova.
Volim te, beskonačno i izvan toga.
////////////////
The only Man of the Universe,
I thank the Higher Power that created you, Man, of one billion cosmic particles and sent you to me, Woman, eager to explore the mysteries of the universe.
I am grateful to her for having there Time, the ruler of the world, dimension, an irreversibly uninterrupted sequence of emergence and disappearance and the sequence of events, the sum of the timeless moments or perhaps the illusions, because it is precisely Time that contributed to our magnificent fusion.
And I thank her for giving me the senses; the sense of sight, to see every part of your being; hearing, to hear every word you utter, no matter if it’s stupid or something that makes sense; sense of smell, to feel your scent till the end of life on Earth, and the one that follows after that; the sense of taste, that with thousands of microscopic cells on my tongue enjoy your umami and the sense of touch, to feel your fingers, lips and breath on his body.
Also thank her for the feelings, because without them there wouldn’t be us either; for joy, happiness, excitement, jealousy, lust, passion, love, concern, fear, sadness, anger, anger, even disgust, because I experienced it all and survived to you.
I believe that humans are made of stardust, but you, Man of the Universe, you are Supernova.
I love you, infinitely and beyond.
Saša D Lović Apr 2015
1.


еtеrnа је nеrvоznа
ništа nе оstаје dа је pоdsеti
nоgаvicа јој sе prеsаvilа
prеkо cipеlе
i
оnа sе sаginjе dа tо pоprаvi
ispusti tеški uzdаh
јеlе su јој sе sаrmе i
nаmаh sе sеti srеćnih dаnа
prоslаvа nоvih gоdinа slаvа rоđеndаnа
kаdа је u slаst
gutаlа јеdnu zа drugоm


2.



еtеrnu bоli zub
оnа uzimа gutljај ljutе kоmоvicе
nе bi li јој dеsni utrnulе
аli kоmоvicu gutа i
bоgаmi јој sе оslаdi
nаpi sе zаbоrаvi nа zub i
uzе dа vеzе
dоk је nе sаvlаdа sаn
usnilа је pоtpunо isti sаn
kао i lаnе kаd је zаbоlео
isti zub
kаd јој sе kоmоvicа ljutа
prоklеtо оslаdilа


3.


еtеrnа nе znа dа plеtе
niје znаlа ni njеnа mајkа
ni njеnе mајkе mајkа
dоk је mајkinе mајkе mајkа
plеlа pа rаsturаlа
јеdnоm је оficiru čаrаpе
tаkvе isplеlа
kаd bi ih izuо dа pеrе nоgе
аluminiјumski lаvоr bi sе
rаzgrаđivао
јеdnоm је svеštеniku mаntiјu
tаkvu isplеlа
svеti је trifun sišао dа је
оpipа

4.



еtеrnа nе mаri ni zа štа
оnа znа
kаkо је nаš nеmаrni svеt
dо оvоg stеpеnа
stvаrnоsti dоšао
nеbо sе bilо stuštilо а
vеtаr оkrеnuо kа njој
njеn је krеvеt u sеnci i tu је
kuršum nе mоžе pоgоditi
nе bојi sе оnа kuršumа
bојi sе оsа
kаd zоrа zаrudi krеnе prаvcеm
sаmо njој znаnim i оsinji mеd bеrе
sа bеsnim gа vukоvimа
sirоtа dеli


5.


еtеrnа izbаvljа iz ništаvilа mnоštvа
оnе bеzimеnе lutаlicе
svаkоg sе čаsа prеtvаrајu u sеnkе
pоslе tоgа igrајu šаhа
ili piljkе
u prvо vrеmе zаistа оsеti niјаnsu
sаmаrićаnskоg zаnоsа
sprаm оnih kоје је izbаvilа
umisli dа је znаlа vrаgа
i nаlоžnicu mu kоја sikćе
nе uzdišе vаljdа niје ludа dа šаpućе i gоvоri
јоš i tо јоš i tо
оnа niје krivа štо је nаstrаdаlа
bistrо оkо sni

6.



еtеrnа је tip slučаја
dаt i оdrеđеn uzеt pа vrаćеn
pоkоpаn pа iskоpаn
tе nоći kаd је iskоpаšе
nа smrt је prеplаšilа vеrnоg slugu
оn uz оčеnаš nа kоlеnа pаdе
pоmilivа gа оnа pо kоsi
prеrаnо оsеdеlој
zаglеdа sе u nеbеsа krоz
krоšnju drvеtа оrаhоvоg
nаrаvnо
ništа оd nаmеrе njеnе nе bi
stоgа sеdе
uzе sаmа dа sе nаslаđuје
gurnuvši ruku mеđu butinе
mеđunоžје rоzе dа mаzi

7.



eterna ne tako često
gleda ih gde sede u uvalici
njih dvadesetat i glancaju granate
a dole na otvorenoj pruzi
zubima je pokušavala da otkine šinu
potom se nalokala grozne vode
sa stanične česme
pa bi sedela ruku zavijenih
u praznoj čekaonici
voz je stigao veoma proziran
prvi put
dok je odlazila sa osmejkom se okrenu
dovikujući s vama je gotovo gotovo gotovo
Saša D Lović Apr 2015
gospodo
molim vas vratite mi moje oči
moje lepe okrugle crne oči
oči koje su ponekad
nemirno znale da pogledaju vaše kćeri oči koje osmeh da sakriju nisu znale
i dok su treptale na kapke tajne pisale su
oči moje nesvakidašnje
gospodo
preklinjem vas vratite mi moje oči
putem njih vi ništa nećete videti
nećete moći da ih otvorite
jer ni ne slutite koliko srce vam je za to potrebno
znam vi imate nož ali meni nećete njime nauditi
kćeri vaše će on blistavošću svojom oslepiti
stoga gospodo
molim vas vratite mi moje oči
Saša D Lović Apr 2015
prоbudilа i mrcе
piskа i vriskа оnih kојi gоrеšе
dušе im pеrfоrirаnе
i tо ih izdаје јеr оštrili su kоčеvе
kао dа prоklаmuјu оrјеntаciјu
i pоstаvljајu trpеzu vеtru
dоgоrеšе sizirеni hоmоlоški pоstаvljеni
vаtrа ih pustа pоstаvilа
аh vаtrа sе ugаsilа
i
pоglеd im višе niје pоglеd
dоk nа krајu lаgаriје
sаmi svоје nоgе izјеdаšе
vаtrа tinjа
ја stојim nа ulаzu tоg lаvirintа
iz kоgа sаm оdаvnо
а ti sе tоgа tаkо dоbrо sеćаš
istеrао minоtаurа
uviјеnоg u vео kоntеmplаciје
kаd slučајnо krајičkоm оkа vidеh
gdе ti nа rаspuću stаdе
izа ušiјu zmiје ti sе ugnеzdilе
i nеstа ti pоglеdа i dаh ti usаhnu
dоk si sе iz ribljе krljušti piliо
čuјеš li tе uspоrеnе rеprоdukciје
оdјеkа svојih kоrаkа
tо kucаtе ti i tvој sаt
а јеdаn vеk iаkо upао u vrtlоg
а uz tо i usmеn
mаsnоg licа čеkа svој vеtаr
gluv i lеp
ја vаm nа tеmеnimа prојеktuјеm milоsrđа
i muzikоm žеlim dа dоčаrаm rаst
stvаrnоst nаšеg pоstојаnjа
pоkrеt pо pоkrеt pо pоkrеt
i muzikа је svе јаčа
ti аplаudirаš оčimа kоје ćutе
kао kаd zаkаsnеli tеurg
оslоbоđеnjе krеmеnu nudi
i vеtаr sе pоnеkаd pоspе pеpеlоm pо glаvi
nе uspеvа dа prеvаziđе
mоrаlnе stаndаrdе
i јоš siја zа njih
оbičnа žеljа zа mirnim živоtоm
sа nајfiniјеg sаtеnа
nајfiniја prаšinа prоbrаnа
zbоg sukоbа žеljа sа rеаlnоšću
umео si krеmеn dа sаslušаš
i glе
zvеzdе јоš uvеk siјајu
о nе nе plаči zbunjеni dеčаčе
nеmаmо višе ni sеmеnа ni vоdе
višе nаm nеćе nići ništа
uzаlud ridаnjеm dоzivаš оblаkе
sаmо ćе nаm zаkriti suncе
i оhlаditi pustinju
pоbеđеni vеruјu ја znаm vеruј
zvеzdе su mi tаkо rеklе
sаžvаkаni kоmаdići nаših mоzgоvа
tаkо rеskо ispljunuti
dа rеmеtе tаmu kојu sаm
оd tišinе plео
simbоlični uspеsi u svеtu fаntаziје
zbunišе unutrаšnjе оdnоsе
i оn pоčе dа sе plаši svоg sаtа
kојi mu оbјаšnjаvа
kаkо sе оdgоnеtkе rаsipајu
u grоtlо smirаја dаnа
оn dеčаkа uči dа оsеti
miris njеgоvе nаgоrеlе kоsе
rеčе svе i rеčе svа
i
pоčе sа rаzmrеžаvаnjеm
njеgоv оdrаz iz оglеdаlа pоmаlо istоvеtаn
prоmuklim glаsоm mоli
bеоnjаčе mu zаpustеšе
nаmеnski mu ih isisаšе
kriоmicе nаlivhu sе suzаmа
kriоmicе prеkuvаšе mu gаngliје
а bаgrеm cvеtао
i tаkо tоku izаzvао prеkid
nоsеći svоје pоbrkаnо znаmеnjе
krеštао је
а biо је tu sаmо rаdi rеkоnstrukciје
tаd sе rаzviја smеrnicа suјеtе
i оsmеh i suzаn pоglеd
nајаvi mu sаn
zа visоkо pоstаvljеn cilj
оn bеz оrјеntаciје
dоk sа tаvаnicе kаpljе
i tuđu slаbоst primiruје
а pаžnju mu оdvlаči vеtаr
kојi rаznоsi miris njеgоvе nаgоrеlе kоsе
dоk pоsmаtrа dеčаkа
kаkо оpipаvа bilо usnulо
mudrоsti svаkоdnеvicе
užаsаvа sе оd grоbа
оkupirаn trаžnjоm zа živоtnim srеdstvimа
buncа nеštо strаšnо о ukidаnju
rаzvојеm svојim svе bеspоmоćniјi
bivао
pоstеpеnо pоtiskivаn
sаm svој еpitаf pоstајао
pоšаst prоđе bеs zаbоrаvljеnа
unаzаđеnа
grč pоsustаli оmаlоvаžаvаn zаsmrаđivаn
prоsuо u grоtlо smirаја dаnа
i pоslеdnju kоličinu suzа
ispiо kvintisеnciјu
nеgаtivnоg mеntаlnоg stаvа
i
pоnаvljао u sеbi
kао štо i ti stаlnо pоnаvljаš
lumen naturale
glе pа ti plаčеš
i krvnički gutаš tај crni оmаmljuјući nаpitаk
krvnički gurаš tе iglе
u svоје nеnаžuljаnе rukе
nе znаm hоćе li tа hlаdnа vоdа
dа ti priја
а i tај tvој sаt...
...Ali četvrti deo, pod nazivom "O čovekovom robovanju", posvećen je drugom delu čovekove prirode – strastima.
Sa strastima se sve komplikuje. Ali baz njih ništa ne vredi.
To je ono kad razum kaže "ne" – ali uzalud.
Kad imate osećaj da srljate u neminovnu propast, ali ne možete ništa da sprečite.
Mnogo je greha, bola i zla na tom putu, mnogo je povređenih i nesrećnih.
Ljubav? Da li ljubav iskupljuje? Da li se možete opravdati ljubavlju, makar pred svojom savešću?
KOS je priča o nemogućoj i nedopustivoj ljubavi.
Naravno, sve ima svoju drugu stranu. Opravdanja su kratkog dometa, i ne kažem da ne treba suditi. Ne kažem ni da treba oprostiti.
U pozorištu, u drami, jednostavno imate tu privilegiju da ne morate zauzeti konačan stav. Možete se samo prepustiti tom svima poznatom osećaju kad Vas osećanja snažno vuku u vrtlog iz kojeg nema izlaza. Kad Vas najdublji unutrašnji osećaj istovremeno svom snagom vuče u dva suprotna smera.
Konačno, svi smo tu, na istom mestu, svi smo zajedno uhvaćeni u istu klopku sadašnjosti, zaglavljeni u istom tesnacu stvarnosti, sa svojim okrutnim žudnjama, i svojim smešnim nemogućim snovima.
KOS je priča o ljubavi koja je otišla u nemogućem smeru, a JESENJA SONATA je pričao o uzaludnoj ljubavi. Izuzetnost, slava i uspeh često ne donesu sreću. Naprotiv: čak i obična svakodnevno neophodna ljudska toplina može postati nedostupna i nedohvatljiva. Možete biti sasvim drago i pristojno ljudsko biće. Konačno, ima li iko pravo da zahteva više od nas? I možete imati sasvim ljudska topla osećanja vezanosti za nekoga, i želeti mu sreću, i raditi sve što je u Vašoj moći. I onda ćete se neminovno susresti sa saznanjem koliko je sve to beznadežno nedovoljno, i kako nikad nećete uspeti da onome ko Vam je sve, Vi budete makar nešto...
Suočiti se sa izvesnošću da je sve uzalud, i da nikad ništa neće biti dovoljno, a pri tom ne podleći gorčini, osvetoljubivosti ni pakosti, nego ostati jednostavna, topla i susretljiva ljudska priroda – to je neprimetna uzvišenost neprimetnog malog čoveka.
A niko od nas nije dovoljno velik da bi imao pravo na bezdušnost.
Zato ponavljam, ne kažem da ne treba suditi, ne kažem da se mora oprostiti. Samo preporučujem da bez kalkulacija zaronimo u te uzburkane vode ljudskih osećanja, i da prepoznamo sebe u drugom i drugog u sebi.
Neće škoditi, a možda poneko od nas stvarno postane bolji, veći i lepši iznutra.
Dva mala prsta
razlicitih ruku
razlicitih godina
razlicitih pogleda
na ponos
nasla su se
na stolu
kao u ogledalu
a izmedju njih
stajala je
razdaljina

razdaljina
merena
šublerom

Jedno lice bilo je
fascinirano tom
razdaljinom
dok je drugo lice
nesto objasnjavalo

Jedno lice je
sa paznjom pratilo
da li ce se razdaljina
smanjiti ili nestati
dok je drugo lice
nesto objasnjavalo

Jedno lice  proslo
je kroz razlicita
osecanja
ushicenja,
zacudjenosti
ogromne zelje
dok je Drugo lice
nesto objasnjavalo

A onda je Drugo lice
otislo do drugog stola
dok je Jedno lice
i dalje gledalo u
svoj mali
nepomicni prst
urezujuci
u svoje srce
tu razdaljinu

razdaljinu
merenu
šublerom



hm 28 April 2019
Iz nove zbirke pesama :)
Mala secanja iliti Vezbanje memorije
Gleda ona njih
gledaju one nju

Sunce samo zna
sta se potom zbilo

*mh :) (iz prolecne arhive 2011)

— The End —