1

gledao je dugo svoju sen
zakrvavljenim očima
  grlo mu se grčilo

sekiru sa zida da ponese
u šumu
  šta bi drugo

inače često dovodi sebe
u takvu situaciju
  ne zbog nečeg patološkog

ne zbog neke skrivene želje
već zbog šume
  ona je i ovog puta kriva

usne su mu drhtale
šumom odzvanjao njegov dah
  drveće počelo da vrišti

suze cerove kvasile humus
no to ga ovog puta ne pokoleba
  ovog puta otići će mnogo dalje

na sekiru pade zrak
i ona umi njegovo telo
  svojim sjajem


2

mala fide
dim se vije mehovi nadimaju
  čekići biju

znojavi kovači brkove suku
piju vodu metal stenje
  pod serijom teških udaraca

crveni se još nerođena sekira
u agoniji nastajanja
  sijaju se oštri zub i uvo tupo

pa je utom zgrabiše klešta
sve zaneme
  sve sačeka prvi vrisak

susret sa vodom
mala fide
  šta avaj nastade


3

u početku beše raka
i on je plesao oko nje
  poslednji ples

uma atrofičnog
udovi mu leteli sekli etar
  bale kvasila mu lice

očiju zakrvavljenih
ni glasa da pusti
  zmije su stenjale upregnute

niz amove otrov se slivao
raka poče da biva jezero
  drveće spustilo grane

i sve više grdilo mu lice
o boli
  ples je bivao sve sporiji

ptice su sve tiše rikale
iz tame poče da se rađa tama
  grđa i crnja

muve su naokolo zujale
drveće počelo da vrišti
  suze cerove kvasile humus


4

i kako je plakala sekira
naišavši na kamen
  vatrene suze prštale naokolo

kamen se vrteo kamen je jeo
vatrene suze
  i zub oštriji postajaše

svetlost njena poče da izjeda tamu
grđu i crnju
  od one pređašnje

pade zrak na nagrđeno lice
i stade sa plesom
  zmijama skide jaram

umi udove svoje u jezeru
urlik zapara galamu oko njega
  i nastade tišina tišina tišina

kezio se njegov lik
sa mirne površine
  progledao je


5

u početku beše i šuma
prašuma beskrajna
  u umu njegovom atrofičnom

i u njoj on i ona u njemu
podjednako
  plakao on plakala i šuma

jeli jedno drugo
grlo mu se grčilo
  udovi sušili crni dani behu

anđeli su sletali
kljucali mu oči
  koje su bile voda

donosili vatru u prašumu
da sagori um njegov atrofični
  vatra se gasila

donosili i vodu vodu mutnu vodu bistru
belu crvenu zelenu bilo kakvu
  voda se gasila


6

išla je sekira iz ruke u ruku
brzo i sigurno
  kroz vatru kroz vodu

padale glave
padalo drveće
  zub oštriji uvo tuplje držalje crnje

od krvi od zemlje
sekira je kružila
  tog su dana žene crno mleko muzle

ah nesreće
ptice su sve divlje rikale
  muve su zujale

pauci se razmrežaše
između prstiju njegovih
  ključala je lava u grudima šume

kezio se njegov lik
sa mirne površine
  jezera


7

sa rukom stopila se sekira
skameni se dah pogled znoj
  kidao je dronjke od odeće

bale kvasila mu lice
konji su bili nemirni
  anđeoskim hučanjem šuma ga zvala

lišće je padalo sa drveća
magla proždirala etar
  ptice behu odletele

rožnjače mu se zabrazdiše
srce poče da kuca
  sekira urliče

anđeli behu odleteli
samo su muve zujale
  on penio

šuma hučala
jezero ključalo
  tišina


8

na kraju beše svetlost
prasvetlost beskrajna
  u umu njegovom atrofičnom

i u njoj on i ona u njemu
podjednako
  smejao se on smejala se i svetlost

jeli jedno drugo
grlo mu se širilo
  udovi listali crni dani behu prošli

demoni su izranjali
kljucali oči
  koje su bile vatra

donosili gmazove u svetlost
da opogane um atrofični
  gmazovi se sušili

donosili pegaze sa rogom
bele crvrne zelene bilo kakve
  krila im otpadala


9

stajali bi sekira i on stopljeni
u agoniji
  svetlost zaslepi oko njegovo

iz rožnjače kapala je lava
tuga poče da izjeda svetlost
  grđu i crnju od pređašnje

zub tuplji uvo oštrije držalje istrošeno
pade tren na nagrđeno lice
  i poče sa plesom

zmijama jaram na vrat
kezilo se njegovo lice sa dna rake
  progledao je


10

granulo je sunce i nesta svetlosti
zmije su strašno siktale
  upregnute

gledale kako se otrov iz jezera
pretvara u oblak
  oblak zakri sunce

i njegov um atrofični
udovi mu leteli
  pogađali ptice

muve su zujale
očiju zakrvavljenih
  pusti glas planine su se tresle

vetar poče da duva
umrsi mu kosu koža mu se ospe
  iz tabana poče korenje da niče


11

sva se magla upi u njega
on spusti sekiru u raku
  u raku doteče lava

i ne bi više zuba oštrog uva tupog
šume prašume svetlosti prasvetlosti
  jednostavno ne bi

na kraju beše
on
  u agoniji

postojao je

Miris ukoričenih stranica:
Poznat prizor raširenih ruku.
Ona sjedi.
Mirna. Pogleda uperena u neke daleke svjetove.
Gdje li je sada - tek siluete odaju
(Uživa li istinski?)
Krivulja u kutu usana,
odsjaj sunca u lutajućim očima.
More! Njemu putuje, znam.
Ona sretna je - sluti dom.
U njenim očima ustaju valovi,
morske mijene igraju u pogledu:
plima i oseka izmjenjuju se
na pučini njezinih snova.
Vječno sniva o modroj svakodnevici,
o slanim jutrima i čarobno crvenim zalascima.
Iz sna budi je vlak na trećem peronu.
Uz dubok udah spoznaje da ovuda
galebovi ne lijeću, vode slane nisu niti
srce na mjestu počiva.
(Što sve uzdah neće skriti)
No krivulja ne jenjava.
Snovi tek su vremenom udaljeni!
A čitav svijet pogled je daleko.
Ona lijepa je dok prebire po slovima
radošću djeteta koje putuje.
Bože, koliko života u jednom kupeu!

Ljudi, hej ljudi, čiji je ovo tužni pas !?
Gledajte samo kako se
šćućurio tu u uglu,
i kako se samo trese od hladnoće…
Ljudi, hej, pogledajte,
da neko od vas nije izgubio psa,
pogledajte, nije džukac,
gle samo kako mu se crna dlaka sjaji,
pogledajte,
pa to njemu suze idu.
Ljudi, deco,
čiji je ovo pas,
poslednji put pitam,
ako ga neko ne odnese na toplo, uginuće.
E, ako je tako, nosim ga ja svojoj kući.
Dođi kuco, dođi.
Tako…
Jao što su ti se smrzle šapice,
sad ću tebe ja odneti svojoj kućici,
to će ti biti novi dom,
imaćeš i šta da jedeš,
biće ti toplo i čuvaćemo jedan drugog.
Pa muško si, ček da vidim…
Pa jesi, jesi muško si…
E sad da te ušuškam u svoj kaput i idemo,
ček samo da uzmem maramicu
da ti obrišem te suzice,
jeste tako,
nema potrebe da plačeš više,
sad imaš svoj dom.
Samo da smislim kako da te zovem…
Samo da smislim…
Čupko !
E, zvaću te Čupko, mali moj…
Eto, obrisali smo suze,
samo još da ti obrišem tu penicu sa usta…

meki đoka
popularan beše
dok ne uze
skulpture da kleše
i tada se đoka
rakije naloka
pa s pajtašem
na dobar dan
to je njemu
zamerila draga
zaigrala kolo
nasred raskrsnice
u ponoći
za meseca puna
meki đoka posle kupi
tovare sapuna
i jednoga ata
te joj dade
samo da ode
što dalje
iz njegove bare
gde pravi skulpture

tata je znao
znao je prije mene i mame
znao je
i patio je duze od nas
patio i patio je
dok smo se nadali
on je znao
i sa slomljenim srcem
je zivio gotovo dvije godine
rekli su nam
a moj tata
on rekao je
da je znao
u njemu ni jedna nada
nije zivjela
samo znanje

znao je
da Amira nece biti vise dugo

my father knew
he knew before me and mom
he knew
and he suffered longer than us
he suffered and suffered
while we were hoping
he knew
and with a broken heart
he lived almost two years
they told us
and my father
he said
that he knew
inside him not one hope
has lived
only the knowledge

he knew
that Amir won't be any longer

Pre par godina, izlazim iz kuce i upucujem se pravo na pesacki prelaz.

Na prelazu onako po pravilu pogledam prvo desno, a odozgo ide taxista, cini mi se usporava, a iza njega jos dva automobila.  Mislim, ako taxista stane, mozda ga ovi iza zaobidju. Nije bas za prelazak.

Pogledam levo, a odozdo jedan jurca kao da ni ne vidi da je u blizini pesacki prelaz. Mislim se, kakvih ludaka ima, ne prelazi jos.

Pogledam opet desno, taksista se zaustavio, a ovi iza takodje. Mislim, mogla bih sad, samo ovaj sto jurca odozdo da prodje.

Pogledam levo, a ovaj sto je jurcao zaustavlja se ispred pesackog, sta mu bi?

S desne strane prilazi otac sa malim detetom, 2-3 godine drzi ga za ruku i videvsi da je ovaj stao, gledajuci samo ka njemu, zakoracuje da predje ulicu.

U istom trenutku okrecem glavu ponovo na desno, a odozgo stvorise se niotkuda kola hitne pomoci koja jure bez sirene. Hvatam brzo coveka za rame i naglo ga povlacim  unazad, i u istom trenutku kola hitne nam prolaze ispred nosa.

Tad shvatam zasto je onaj ludak stao, ne zbog pesaka nego zbog hitne pomoci koji su iz suprotnog pravca jurila u njegovoj traci.

Nakon toga prelazimo ulicu, a otac iza mene se smeje, zahvaljuje i dobacuje "znaci ovo je onaj vic, ...sreca u nesreci".

Uzvracam mu osmehom i nastavljam svojim putem i dalje smejuci se u sebi sta mi se desilo i sa jednim lepim osecajem da sam nekom mozda spasila tog dana zivot :)

*mh, Decembar 2016

Krv
Srce
Mozak
Telo

Ono je gladno
Nesto bi jelo

Neciji pogled
Prijatnu rec
Topli dodir
i ko zna sta vec

Kada ne zna
Kada se boji
Tad jede sebe
Jer ono bi
da postoji

Izgrizeno telo
Spasonosni
obrok moli
Niko ga ne da
Svakog glad
isuvise boli

Poslednji zalogaj
prepustice njemu
da nam bude sit
u svom beskraju


mh, davna 2005 god. (neceg tj nekog sam se setila)

...poreklo svog prezimena, da li je jevrejsko, nemacko ili vec. Dedu sa tatine strane nikada nisam upoznala, niti se o njemu pricalo. Pre dve godine kada je baba umrla saznala sam da tata ima polusestru i da je baba pobegla iz Kuzmineca od dede kada je saznala da ju je prevario sa rodjakom. Tata je bio tada beba. Jedino sto znam jeste da je deda bio vojno lice i da sam imala prababu koja je zivela u Valjevu.

btw. mene i onako vise vuku dalmatinski geni :)

mh