"nisu" poems - Hello Poetry

Miris ukoričenih stranica: Poznat prizor raširenih ruku. Ona sjedi. Mirna. Pogleda uperena u neke daleke svjetove. Gdje li je sada - tek siluete odaju (Uživa li istinski?) Krivulja u kutu usana, odsjaj sunca u lutajućim očima. More! Njemu putuje, znam. Ona sretna je - sluti dom. U njenim očima ustaju valovi, morske mijene igraju u pogledu: plima i oseka izmjenjuju se na pučini njezinih snova. Vječno sniva o modroj svakodnevici, o slanim jutrima i čarobno crvenim zalascima. Iz sna budi je vlak na trećem peronu. Uz dubok udah spoznaje da ovuda galebovi ne lijeću, vode slane nisu niti srce na mjestu počiva. (Što sve uzdah neće skriti) No krivulja ne jenjava. Snovi tek su vremenom udaljeni! A čitav svijet pogled je daleko. Ona lijepa je dok prebire po slovima radošću djeteta koje putuje. Bože, koliko života u jednom kupeu!

0

Jun 9, 2015

Jun 9, 2015 at 2:29 AM UTC

crotsi

Ona

Miris ukoričenih stranica: Poznat prizor raširenih ruku. Ona sjedi. Mirna. Pogleda uperena u neke daleke svjetove. Gdje li je sada - tek siluete odaju (Uživa li istinski?) Krivulja u kutu usana, odsjaj sunca u lutajućim očima. More! Njemu putuje, znam. Ona sretna je - sluti dom. U njenim očima ustaju valovi, morske mijene igraju u pogledu: plima i oseka izmjenjuju se na pučini njezinih snova. Vječno sniva o modroj svakodnevici, o slanim jutrima i čarobno crvenim zalascima. Iz sna budi je vlak na trećem peronu. Uz dubok udah spoznaje da ovuda galebovi ne lijeću, vode slane nisu niti srce na mjestu počiva. (Što sve uzdah neće skriti) No krivulja ne jenjava. Snovi tek su vremenom udaljeni! A čitav svijet pogled je daleko. Ona lijepa je dok prebire po slovima radošću djeteta koje putuje. Bože, koliko života u jednom kupeu!

27

Oči ti nisu ocean niti boje kestena Nisu smaragdi niti skup boja Tvoje su oči mrak, misterija zavijena u noć. Čak im ni jutarnje sunce ne podari nijansu Ipak, svaki put kad me pogledaš lice mi ozariš svjetlošću.

0

Apr 26, 2015

Apr 26, 2015 at 3:23 PM UTC

crotsi

Pogledaj me

Oči ti nisu ocean niti boje kestena Nisu smaragdi niti skup boja Tvoje su oči mrak, misterija zavijena u noć. Čak im ni jutarnje sunce ne podari nijansu Ipak, svaki put kad me pogledaš lice mi ozariš svjetlošću.

13

brane mu pesme da piše u srce krastaču mu nasadili prste mu lepljivom svilom spojili u noge sačmom gađali iz očiju sve mu suze isisali eno ih gde suva leže nisu više ni tako zelena u uši mu ptičji izmet nagurali i na čelo žig iz sna prijatelje mu isterali umesto njih strašno zlo osanotvorili samo su se smejali ponekim udarcem u kičmu ga budili dok je nem tumarao po svetu u pesme su njegove duvan motali ili bi slova izvitoperili takve na čitanje davali brane mu život brane mu da diše

0

Apr 17, 2015

Apr 17, 2015 at 5:05 PM UTC

lovke

nem

brane mu pesme da piše u srce krastaču mu nasadili prste mu lepljivom svilom spojili u noge sačmom gađali iz očiju sve mu suze isisali eno ih gde suva leže nisu više ni tako zelena u uši mu ptičji izmet nagurali i na čelo žig iz sna prijatelje mu isterali umesto njih strašno zlo osanotvorili samo su se smejali ponekim udarcem u kičmu ga budili dok je nem tumarao po svetu u pesme su njegove duvan motali ili bi slova izvitoperili takve na čitanje davali brane mu život brane mu da diše

18

gospodo molim vas vratite mi moje oči moje lepe okrugle crne oči oči koje su ponekad nemirno znale da pogledaju vaše kćeri oči koje osmeh da sakriju nisu znale i dok su treptale na kapke tajne pisale su oči moje nesvakidašnje gospodo preklinjem vas vratite mi moje oči putem njih vi ništa nećete videti nećete moći da ih otvorite jer ni ne slutite koliko srce vam je za to potrebno znam vi imate nož ali meni nećete njime nauditi kćeri vaše će on blistavošću svojom oslepiti stoga gospodo molim vas vratite mi moje oči

0

Apr 27, 2015

Apr 27, 2015 at 5:04 PM UTC

lovke

tuga 1992.

gospodo molim vas vratite mi moje oči moje lepe okrugle crne oči oči koje su ponekad nemirno znale da pogledaju vaše kćeri oči koje osmeh da sakriju nisu znale i dok su treptale na kapke tajne pisale su oči moje nesvakidašnje gospodo preklinjem vas vratite mi moje oči putem njih vi ništa nećete videti nećete moći da ih otvorite jer ni ne slutite koliko srce vam je za to potrebno znam vi imate nož ali meni nećete njime nauditi kćeri vaše će on blistavošću svojom oslepiti stoga gospodo molim vas vratite mi moje oči

16

Sve počne kada nastupi tišina. Kada prestane svo šuškanje, lupkanje, svi koraci i kikot. Kada ostanem sama u svojoj sobi, u kojoj je jedini izvor svetlosti sveća sa mirisom vanile. Tada, dok ležim pokrivena omiljenim mekanim ćebetom koje mi je poklonila baka još kada sam bila mala, tok misli me vodi u svetove za koje nisam ni znala da postoje. Ne osećam težinu svog tela, ne vidim više ni svetlost sveće. Veoma je slično snovima, ali ipak ne sanjam. Odjednom, srce mi jače kuca, disanje mi se ubrzava i iz mira me izbacuju misli, koje sada ne teku, već jure kao da se takmiče koja će pre da dopre do mene. Nekim danima su to misli koje izgledaju kao polje maslačaka u proleće, obasjano suncem, u kom se čuje samo cvrkut ptica i moj smeh. Sa druge strane, moje misli mogu da izgledaju i kao sklop svih prirodnih nepogoda. Tada sklupčana sedim u uglu svog uma, osetim vrelinu požara i čujem grmljavinu, ali ne vidim ni prst pred okom. Mada, kao što ništa u životu nije crno-belo, nisu ni moje misli. Uvek postoji taj međuprostor, to šarenilo ili ponekad samo praznina. Mnogo puta mi se desilo da uđem u svoj um i da on izgleda kao beskonačno bela soba puna pitanja. Koja pitanja se nalaze na beskonačno belom zidu vašeg uma?

0

Oct 10, 2020

Oct 10, 2020 at 7:27 AM UTC

mill-its-uh

Moje misli

Sve počne kada nastupi tišina. Kada prestane svo šuškanje, lupkanje, svi koraci i kikot. Kada ostanem sama u svojoj sobi, u kojoj je jedini izvor svetlosti sveća sa mirisom vanile. Tada, dok ležim pokrivena omiljenim mekanim ćebetom koje mi je poklonila baka još kada sam bila mala, tok misli me vodi u svetove za koje nisam ni znala da postoje. Ne osećam težinu svog tela, ne vidim više ni svetlost sveće. Veoma je slično snovima, ali ipak ne sanjam. Odjednom, srce mi jače kuca, disanje mi se ubrzava i iz mira me izbacuju misli, koje sada ne teku, već jure kao da se takmiče koja će pre da dopre do mene. Nekim danima su to misli koje izgledaju kao polje maslačaka u proleće, obasjano suncem, u kom se čuje samo cvrkut ptica i moj smeh. Sa druge strane, moje misli mogu da izgledaju i kao sklop svih prirodnih nepogoda. Tada sklupčana sedim u uglu svog uma, osetim vrelinu požara i čujem grmljavinu, ali ne vidim ni prst pred okom. Mada, kao što ništa u životu nije crno-belo, nisu ni moje misli. Uvek postoji taj međuprostor, to šarenilo ili ponekad samo praznina. Mnogo puta mi se desilo da uđem u svoj um i da on izgleda kao beskonačno bela soba puna pitanja. Koja pitanja se nalaze na beskonačno belom zidu vašeg uma?

4