Rani jutarnji intervjui
#1 Dok grad spava uz cvrkut ptica koje niko ne osluskuje.

M: Sta za tebe znaci cvrkut ptica?

mh: Za nekog ko zivi citav zivot pored ulice, tacnije u nivou ulice, gde me od trotoara deli nekih 25-35 cm zida, a od vozila  1.5 -2 m, priguseni zvuk vozila koji se postepeno pojacava i postepeno gubi u kracim ili duzim intervalima uz onaj huk u trenutku prolaska kao i govor prolaznika, urezao se u mene i postao deo mog zivota.

Retko uhvatim sebe kako slusam te zvukove sem kada mi se neki bas nametne i to onaj ljudski u duzini jedne recenice koja moze da se izgovori prolaskom pored par metara zida. Iz te jedne recenice koja ima svoj zvuk i tematiku profil prolaznika je vrlo lako zamisliti. Ponekad mi izmame osmeh, a ponekad uznemirenost, pa i strah.

Tematika tih recenica mogla bi se podeliti u zavisnosti od doba dana kada su prolaznici aktivni. Od onih dnevnih tema najglasnije su vaspitno-obrazovne gde se dete uci kako da ne ide ni slucajno pored ivicnjaka, a od onih nocnih, najglasnije su one ljubavne gde tacno znam da u narednih sto metara sledi raskid ili strastven ***.

Ima i onih tema gde ti se smuci i gde sam u fazonu “hajde bre vise” a to su naravno komsijske, koje kad krenu znam da ce trajati bar pola sata ili u kasnim nocnim satima taxi teme, ko koga ceka i ko gde ide.

Ponekad znam da provirim kroz roletne i zateknem vrlo kreativne scene, recimo kreativno iscrtavanje kruga sto mi zene ne bismo mogle.

Vikend je predvidjen za vristanje zena koje pokusavaju da prekinu tucu pijanih iz kafica gde kako se otvaraju vrata treste narodnjaci, a ima i onih koje vole da bacaju veliko kamenje na takve kafice i onda brzim trcecim koracima prodju pored mog prozora.

mh: uh, sto meni ne idu ove duge forme

M: pa zasto ih onda koristis?

mh: Ma ne znam, dosadno mi, a i znam nekog ko voli glupe textove.

mh: Dakle, gde sam ono bese stala. A da, zasto volim cvrkut ptica.

Pa, tokom studija najvise mi je prijalo da u nocnim satima, kad se sve primiri, kad svi polegaju i saobracaj se razredi i kad se moje telo zagreje, da krenem sa radom na studentskim zadacima. Iz dana u dan ritam bi se menjao i ja bih sve kasnije i kasnije odlazila u krevet i tako sve dok nije pocelo da svice.

U tom pomeranju pocela sam da uocavam kad se sta desava na ulici i polako prestajala da gledam na sat. Djubretari bi bucno prosli u 4am a negde izmedju 4:30 - 4:45 bi nastao muk, noc bi pocela da prelazi u dan i tada bi krenulo oglasavanje ptica.

I dan danas ne znam koja ptica je u pitanju jer sa prozora se nije dalo videti ali nije, vrabac, nije golub, nije lasta, ne kresti ko vrana, svraka, nije gugutka sa svojim”dugo spiš”, ne znam, ali znam da je pesma lepa i da dolazi od nekog ko zeli da privuce paznju na sebe. I taj osecaj da priroda opstaje medju ovim betonom mi je bila bas lepa i zanimljiva jer su ptice pronasle rupu u buci i koristile taj momenat da komuniciraju daleko od usiju mnogih.

Te ptice su u stvari bas pametne i prakticne, kad stigne jesen, a one lepo na jug, tamo gde je prijatnije, a ne da se smrzavaju, budu sumorni sve do proleca kao “mi ljudi iz gradova” - Milan Mladenovic

Ptice bi oznacavale tada i pocetak tv emisije nekog kuvara koji bi parlao na spanskom onako kako to samo oni umeju i ja bih sa zamisljenim ukusom polako uranjala u san.

mh: Vreme mi je da uronim u san, zato Laku noc do sledeceg intervjua.

M: Laku noc tebi i svim citaocima

__________
#2 Iskrenost - veoma skup poklon

M: Kako tumacis ove recenice koje smo pronasli na jednom zidu, moglo bi se reci jednu pored druge?
- "Iskrenost je veoma skup poklon, ne ocekuj ga od jeftinih ljudi"
- "Nije vazno da li je skupo, nego da li se isplati"

mh: Nek odgovor ostane za neku drugu priliku.

Prosao je sajam knjiga pa bih volela da podelim sa citaocima jednu pesmu inspirisanu knjigama, zove se "Neizreceno"

NEIZRECENO

Lagano je
prelazila
prstima
preko korica
u ritmu
sto neznost
izaziva

Pogled
mi se usmerio
na pokret
na zelju
stajala je pored
primetila je
izgovorila je

Ja tako
kada mi se
svidjaju
korice

Uzvratih joj
da volim
u muzejima
preko skulptura
da predjem
dodirom
dozivim oblik
osetim teksturu

Znas li ti da je to zabranjeno?
Rece ona
ozbiljno

Tu sam zastala
a u glavi je
odzvanjalo

E jbg
kad volim
ono sto je zabranjeno

E jbg
kad volim
ono sto je zabranjeno

E jbg
vise nije bila tu
vise nije bila pored
ali je i dalje odzvanjalo

mh, Novembar 2016

M: Danas si okrenula novi list?

mh: Today is the day :D

---------------------------------------------------
#3 Koja je tvoja maska?

M: Evo posle relativno duge pauze konacno smo uhvatili mh da nam kaze par reci o tome sta se desava i zasto je nema, da li sprema nesto novo...

mh: Dobro vece svim citaocima i tebi M posebno. Evo samo par reci o tome da se priprema program naucno -obrazovnog karaktera za sledecu 2017 godinu. Bice tu dosta toga sto ce iziskivati da citaoci udju u sebe i potraze neke odgovore.
Jedna od prvih tema bice maske, kako nastaju, njihova uloga i podela.

M: Ja se posebno radujem znajuci da vec dugo radis na tome i verujem da ce sve maske pasti :)

mh: Pa eto nadam se da sam citaocima vec zagolicala mastu i da ce biti tu da isprate program koji sledi.

M: btw. Imali smo jednog citaoca iz unutrasljosti sa komentarom na pesmu "Neizreceno" kaze, u pesmi se navode "korice kao predmet svidjanja" da li to oznacava neku povrsnost ili...?

hm: ne, ne , ne cak naprotiv, sasvim suprotno, oznacava jednu otvorenost da se zaviri i pronadje nesto dublje ispod raznoraznih korica, sem knjige, postoje tu i recimo modni casopisi, ili katalozi o uredjenje enterijera... Tako da mislim da je rec sasvim na svom mestu.

M: Hvala ti mh, ne bi te vise zadrzavali. Vidimo se uskoro :)
mh: vidimo se, pozdrav svim citaocima :)



NASTAVICE SE...

Ima jedna devojcica zove se Nika. Gledam je kako raste vec dobrih godinu dana od kako skoro svake nedelje odlazim na neke casove. Uvek me doceka ispred vrata na stepenicama, onako uzbudjeno, pozdravi se, malo se izmazimo i onda je zovu u drugu sobu ne bi li smetala casu, mada zna ona da se usunja i dodje po jos mazenja.  Dok je bila mala to je bilo lako, prosla bi ispod staklenog stola, kojim sam uvek zabarikadirana sa jos dve fotelje. Jednom nesvesna da je porasla skoro pa se zaglavila , samo je uspela da proturi glavu ispod stola tek toliko da joj njuska izadje kod mene.

Inace Nika ima sad taktiku kako da se tako velika smesti na krilo. Prvo sedne ispred tebe , sva je fina, mirna, onda ti pocnes da je mazis, a ona ti uzvrati sa kojim lizom, sto je vise mazis sve te vise lize i onda krene podignutim prednjim sapama polako da te gura i da ti se priblizava licu pokusavajuci da te lize i kako imas tedenciju da se odmaknes otvori se prazan prostor na kolenima gde ona samo prebaci svoj trup i onda je opet sva mirna ko bubica i uziva (i tesko ju je skloniti :) ).

Pre nekoliko meseci Nika nije bila dobro, nesto je pojela napolju i ukucani su bili poprilicno zabrinuti jer je to bio prvi put da je vide takvu. Sela je u fotelju pored mene i spustajuci njusku prema vratu dok je mazim kao da je govorila: " ne nisam danas dobro"

Nika je retriverka.

Podsetila me je na jos jednu devojcicu koja je isto znala da dodje i pozdravi se sa mnom.

Jednom, bila je neka guzva, iz druge prostorije cula sam je kako laje sto se nije cesto desavalo, a i ovo lajanje koje se ponavljalo nije bilo oglasavanje kad neko dolazi ili lajanje na nekog prolaznika, vec da nesto nije u redu i to vlasnici pasa sigurno znaju i prepoznaju ali vlasnica tada nije bila tu.

Nakon nekog vremena verovatno ne znajuci vise sta ce, setila se i dosla je do mene u drugu prostoriju gurajuci glavu ispod stola i daju ci mi znak da joj je muka. Ustala sam i otvorila najbliza vrata, razumele smo se i ona je odmah krenula za mnom da joj otvorim vrata od unutrasnjeg dvorista kako bi mogla da se jadnicak tamo olaksa. Do dvorista u prolazu pored ulaznih vrata, u prostoriji sa zasticenom vrstom, ona je vec bila izbacila poprilicno iz sebe, a niko je nije video niti cuo.

Kad se setim toga da je dosla kod mene i da sam mogla da joj pomognem, meni draga zivotinja :)


hm maart 2017

Kao primer uzmimo zenu koja ima potrebu da zadovolji svoje primarne potrebe, da bude srecna i zadovoljna.
I zamislimo takvu ispunjenu zenu koja se u drustvu deklarise kao "nicija" da je krenula u potragu za osobom koja bi zadovoljila njenu primarnu potrebu.
Prvo pitanje do koga dolazimo jeste, koga ona zapravo trazi?
Logicno bi bilo da ona prvo trazi one slicne sebi "nicije"ali razmotrimo i druge opcije.

Recimo da joj u oci upadne  prvo osoba koja je "necija" i da dodje do zadovoljenje potrebe. Obratimo paznju kako "nicija" zena sad nije vise u prvom planu, nego sta se desava uz prisustvo glasovnih promena gde "ne" prelazi u "sva", da, da, kako osoba "necija" samim cinom prelazi u "svacija". Neko bi rekao "jedna, manje-vise" nije to za " "svacija" za svacija je veci broj kao ono kad se do 5 kaze 3 coveka, 4 coveka, a od 5, 5 ljudi ili 5 svacijih, to je to, to je isto.

Pogledajmo sada opciju 2, zapravo kada dodje do spajanja dve "nicije" osobe, ali pogledajmo iz jednog blizeg, intimnijeg ugla. Da bi zadovoljenje bilo dovedeno do vrhunca, da podsetim opet, da ovde pricamo o srecnoj I zadovoljnoj zeni,  neophodno je da obe nicije osobe, drugu osobu dozive kao svoju teritoriju, kao deo sebe, ne bi li se prepustile I uzele sve ono sto im treba, sve ono sto ih dovodi do vrhunca. Vec vidim da su vam jasne I ovde glasovne promene I da “nicija zena” mora da u ovakvim trenucima postane “necija”

Razmotrimo sad I situaciju 3 da “nicija zena”  trazi zadovoljenje od osobe koje je “svacija” , Na prvu loptu reklo bi se da je ovde u pitanju neko savrsenstvo prisutno, gde “nicija zena” nije ljubomorna sto svaciji imaju I druge, ne zavidi im, nego bezuslovno voli I velika je podrska svima na tom putu slobode pa I samoj sebi.

Ali nemojmo se zavaravati  to je samo za posebne , recimo Isus Hrist, on I ako nije vise ziv I dalje je svaciji, pruza ljubav svima,  a I dovodi mase do vrhunca, ima ono desavanje kad svake godine ulazi svestenik u njegov grob, zatvore ga, pritom on nema  nista cime bi upalio svecu, nego desi se cudo I sveca se sama upali sama I kad svestenik izadje svi navale na njega ne bi li dobili plamen, pitam se sta rade sa svecama kada se plamen ugasi?

Zakljucak iz ovog bi bio da “nicija zena“ moze postojati jedino kao nezadovoljna, nesrecna zena, ona kojoj vise nisu bitne njene potrebe, ona koja ne dopusta sebi da uzme sta joj treba, ona koja odustaje od sebe, ona kojoj je tesko da poveruje da ipak moze biti necija I srecna, i da je to ok,  I da zbog toga ne mora da postane debela i umre pre vremena.

mh 2017

Ljudi, hej ljudi, čiji je ovo tužni pas !?
Gledajte samo kako se
šćućurio tu u uglu,
i kako se samo trese od hladnoće…
Ljudi, hej, pogledajte,
da neko od vas nije izgubio psa,
pogledajte, nije džukac,
gle samo kako mu se crna dlaka sjaji,
pogledajte,
pa to njemu suze idu.
Ljudi, deco,
čiji je ovo pas,
poslednji put pitam,
ako ga neko ne odnese na toplo, uginuće.
E, ako je tako, nosim ga ja svojoj kući.
Dođi kuco, dođi.
Tako…
Jao što su ti se smrzle šapice,
sad ću tebe ja odneti svojoj kućici,
to će ti biti novi dom,
imaćeš i šta da jedeš,
biće ti toplo i čuvaćemo jedan drugog.
Pa muško si, ček da vidim…
Pa jesi, jesi muško si…
E sad da te ušuškam u svoj kaput i idemo,
ček samo da uzmem maramicu
da ti obrišem te suzice,
jeste tako,
nema potrebe da plačeš više,
sad imaš svoj dom.
Samo da smislim kako da te zovem…
Samo da smislim…
Čupko !
E, zvaću te Čupko, mali moj…
Eto, obrisali smo suze,
samo još da ti obrišem tu penicu sa usta…

...ohrabriti svakog možda uplašenog, usamljenog, zbunjenog čoveka koji se makar u sebi protivi ozverenju da nije sam i da nije poludeo samo zato što je u manjini, nego da je, naprotiv, sačuvao iskru normalnosti i ljudskosti, i da je slobodno održava i širi dalje."

Usred noći nagon me probudi
Moram na WC na visokoj sam uzbudi
Svjetlo palit odlučio sam neću
No nasred hodnika suze mi poteću

Na kraju hodnika On tamo stoji
Zovem psa u pomoć on se ničega ne boji
Na poziv upomoć on se nije odozvao
Čak i i nakon obećanja keksa nije se pojavio

Sada ja i Slenderman smo ostali sami
Prokleti lik koji stanuje u tami

Zajebi ti ovo, pišat više nemoram
Sad svaki put iz sobe sjekiru furam

Pod plahte skrivao sam se uplačen
ovu avanturu ponovit ne želim
Opran paranojom sada ti kažem
Iz ove kuće se što prije selim

Juce sam imala neku terapiju na senjaku u 11h, kicma, u zurbi sam izasla iz stana okrenula 2 puta kljuc, izvukla ga, spustila se stepenicama do lifta, pozvala lift, a onda se setila da nisam ponela mobilni, bio mi je vazan, okrenula se, spustila stepenicama, izvadila kljuc i krenula da ga ubacim u bravu, kad ono nece, probaj drugi put, nece, treci, nece, sijalica ne radi, neki polumrak, cucnem da vidim da se nesto nije pomerilo, gledam kljuc da se nije polomio, oblija me znoj, ne mogu da verujem, pocinjem da se nerviram, vec kasnim na terapiju, ustajem spustam se niz stepenice, zovem lift, dok se vozim do dole razmisljam, trebace mi bravar, ne mogu da cimam tatu, znam za jednog na vracaru pravi kljuceve, mozda se razume i u brave, al subota je ko zna da li mogu da ga nadjem, dolazim do stanice, ulazim u trolu, vozim se kratko, srecom postoje table koje me navode do mesta gde sam se uputila, uazim u zgradu, doktor me prima, vrsi pritisak na bolno mesto, izvija me, mozda da se vratim da pitam komsinicu da li ima baterijsku lampu, da probam jos jednom, prebacuju me na struju, laser i ono trece uvek zaboravim, lezim na boku, prija mi hladan gel, zalim se sta mi se dogodilo, tesi me, mozda je sve u redu, ipak cu se vratiti da pogledam jos jednom,  ulazim u trolu, cekam zeleno, smirujem sebe, bice ok, prelazim ulicu, proradice, dolazim do zgrade, ulazim u lift, pritiskam dugme za cetvri sprat i tad shvatam gresku u koracima, pocinjem da se smejem, mislim se, da li me je neko video od komsija, spustam se niz stepenice bez problema ulazim u stan, nastavljam da se smejem, ne mogu da verujem sta sam uradila, rekli su mi da u stanu ispod ne zivi niko, srecom, uzimam mobilni, zakljucavam vrata, silazim niz stepenice, spustam se liftom, vozim se trolom, svracam do kokija da se castim nekim secerom, kakvo olaksanje, odlazim kod mojih na rucak, pomislim na tebe, pomisim i na sebe i svoju izgubljenost, ne zameram ti na reakciji, shvatam da te nesto puca iznutra, puca i mene, i ko bi poverovao da je takav susret moguc opet, logika namece, ako je ono pocetak, ovo je kraj, ali kraj cega, i da pobegnemo, da precutimo, da se sutra susrecemo bez prepoznavanja, problem ce i dalje ostati u nama.

mh maj 2017

taj moj dragi,
što mi nije kao niko na ovome svetu
kada nađem se u snovima prejedem se slatkišima, tovarim čokoladice i bombone i šarene kremove da bih ćutala
ako se ušećeri poješce ga ljubičaste mušice, pomislih
pa se tako bojim još po koje krilatice, kao recimo aviona ili šarene lastavice
a ja kad-kad kratko i nespretno letim
punim se kamenjem i betonom
a praznim groznicom mednom

kada ruke ko dve reke ispoliva, useče oko mojih ko klavir rebara
pa mi se zbunjene pčele sele kroz čelo i telo celo
traži se nešto od kruške slađe
tu na usnama izvor namiguje

pa taj se, putnik čarobnjak
samnom ko lipa njiše
zimu šapatom pretvara u igru pustinjskog vetra
otvori oči i eto ga more

od koje li je on vrste?

za ogolićenu dušu odelo,
što lanenog kroja cvrstinu krije
nabori nemira i divljine
beskraj užarene širine
šavovi boje sunca
broje tugu nedostižnu

sa njim je toplo
sa njim je ritam najsjajnije zvezde

Ljubav. Šta je to? Večita tema čoveka u matriksu života. I zato je često teško pronaći reči da se opiše, jer je pravih reči malo. To je... Energija koja pokreće svaki atom na planeti Zemlji. Čudo koje se dogodi kada se najmanje nadamo. Posebna grana umetnosti. Šesto čulo. To je hiljadu godina u jednom trenu, grom u jednom dodiru, čitava kjniga u jednoj reči. Bezbroj trenutaka kojih nikada nije dovoljno ili previše. To je jedino rešenje za problem egzistencije čoveka. Potreba za ljubavlju može biti neurotička, sadistička i mazohistička i samim tim ljubav se može pružiti i pokazivati na mnoge načine prema mnogim stvarima. Putevi ljubavi su nepredvidivi i možda nas baš u trenutku slučajnog pogleda pogodi Amorova strelica i tada osetimo onaj čudan osećaj u stomaku. Posle tog događaja svet gledamo kroz ružičaste naočare i realnost nam je samo u dnu malog mozga. Živimo u oblacima i nijedna prepreka nije toliko velika da nas može zaustaviti na putu ka ostvarenju zelje za ljubavlju.

dok su se tu sinoć grlile
stenjale i dahtale
slušao ih deda pera
pa progviri
kroz otvoren pendžer

baš bi hteo to da kuša
u transu mu suva usta
da l’ da čeka bolje vreme
jer mu vreme nije sjajno
pa sa svakom ponaosob

osećajno

Sara iz kosmara izlazi na ulicu da proseta kera. U parku sama, vitla sebi po glavi.  Po parku govna, plasticne cinije sa pirincem natopljene vodom i uljem, lisce mrtve lipe,  flopovi kao putokazi poredjani.
Misa, taj kao neki njen momak, ko muva neuhvatljiv a isto tako i zaboravan samo se po govnima mota i plete mrezu romanticarske lazljive ideologije istine i solidarnosti. On se kao providnim celofanom uvija u svoje reci ali sad vec kao da je pod reflektorima nabubrelog meseca i nema kud. Proziri se. Ne konzistentan. Kukavica, shvata ona.


Shvata da Misa je kao sarena laza-
Ili mozda ipak nije bas sve tako. A kako li je? Kako prazan prostor puni je sumnjom ali i nekim leprsavim osecajem ljubavi.

bio jednom siloviti brlja
prvo seje pa ga onda drlja
od onih je bio
to se dobro zna
nije im’o pokrete
kao ti i ja
gleda on u jednog mladića
gleda a bale mu idu
i za njega zidao bi piramidu
u banku mu tri kredita dali
al’ stropsa mu kalabaster

podseti me kako radiš očima ono
dok sediš na šolji
podseti me molim te

slobodan sam dva dana
ipak
moja je soba čistija od tvog tavana

čak šta više
pićemo iz čaša
čistih

imam sve
a nije užeglo
dođi bela
da vodimo ljubav
da jedemo smoki
pijemo pivo
dođi i
samo još ovaj put
okupaj se

Pomrčina…
Samo se belasaju razigrane kozice,
vetrić dlaku im njiše.
Njihov miris
fajta moj njuh u noći,
tražim čizme rudarske
moje,
al’ nema ih ni za lek!
A ja u pomrčini osećam vaš strah,
vaš veseli strah
i čujem vaše slabašno brečanje,
o, kozice moje, cupkate ko mlada,
čujem kako vam nožice po
vlažnom tlu žudno biju.
Da utehu nađem,
boli da me minu,
kad nežno se protegne niz dolinu
meeeeeee…
S praskozorjem bi vam se prikrao,
al’ čizama mi nema!
Ah, moja najgrđa mora
u sutonu htenja,
ništa moje večno bilo nije,
ni za Novu godinu pihtije!

niotkuda pade sen
i ledeni dah okruži ga
neće
nije još sve rekao
a sve je prodao

...posle bolnice i sve mi je nekako cudno kao kad se vratim sa mora. Grad deluje drugacije i nista me ne dotice i ne remeti, u stvari taj cudan osecaj je zbog saznanja da postoji bolje mesto od ovog kao sto je more ali da postoji i gore kao sto je bolnica.

Ja sam ok ali sam se juce kada sam napustala sobu osecala neprijatno jer jesam ok, a svi oko mene u toj sobi nisu i pitanje je kada i da li ce se ikada vratiti u normalu nakon mozdanog udara.

Mlada zena, 30 god tek se porodila i za pet dana nakon porodjaja dozivi mozdani, cela leva strana paralizovana, srecom prica povezano i kaze da su joj na porodjaju vrsili jak pritisak na stomak i da je to mozda uzrok. Sutra ce nakon 3 nedelje da je nekako spuste do ulaza da vidi svoju bebu, a i sina od 2 godine.

Baba Italija, kako su je medicinske sestre prozvale inace italijanka iz Djenove dosla je u posetu kod sina i dozivela mozdani. Uporno je pokusavala praveci iste pokrete da se odveze od kreveta za koji je i nogama i rukama bila vezana zavojima, da prica na italijanskom sestrama koje je nista ne razumeju ali joj uz smeh odgovore na srpskom kada ih oslovi sa signora, vikala bi ocajna aiutami, aiutami! i ponavljala mio figlio,mio figlio Giorgione. Sin vrlo pazljiv stajao bi nad njom i drzao je za ruku sve vreme tokom poseta. Imao je muku da se sporazume sa setrama koje ne govore engleski. Bio je vrlo zahvalan sto mogu da pomognem u prevodu i da mami dam vode kada bi trazila acqua, acqua, per favore, acqua. On se nije zvao Giorgione to je bilo ime drugog sina. Bilo je neverovatno gledati kako sama izvlaci kateter za hranu iz nosa nakon sto je sestra zaboravila da veze jednu ruku, a i onaj za urin, u krevetu je bio haos. Onim manje tolerantnim sestrama to se nije svidelo i na povrsinu je isplivavala njihova grubost. Sin je bio prezadovoljan kada su dosli da je vode za Trst.


Opstinska radnica...

Mislim da ne mogu da nastavim, jednostavno neke stvari traze da budu potisnute, zaboravljene, one imaju uticaj samo kao dozivljene a ne kao procitane.


(nastaviti se nece)
mh

tata je znao
znao je prije mene i mame
znao je
i patio je duze od nas
patio i patio je
dok smo se nadali
on je znao
i sa slomljenim srcem
je zivio gotovo dvije godine
rekli su nam
a moj tata
on rekao je
da je znao
u njemu ni jedna nada
nije zivjela
samo znanje

znao je
da Amira nece biti vise dugo

my father knew
he knew before me and mom
he knew
and he suffered longer than us
he suffered and suffered
while we were hoping
he knew
and with a broken heart
he lived almost two years
they told us
and my father
he said
that he knew
inside him not one hope
has lived
only the knowledge

he knew
that Amir won't be any longer

Sve počne kada nastupi tišina. Kada prestane svo šuškanje, lupkanje, svi koraci i kikot. Kada ostanem sama u svojoj sobi, u kojoj je jedini izvor svetlosti sveća sa mirisom vanile.
Tada, dok ležim pokrivena omiljenim mekanim ćebetom koje mi je poklonila baka još kada sam bila mala, tok misli me vodi u svetove za koje nisam ni znala da postoje. Ne osećam težinu svog tela, ne vidim više ni svetlost sveće. Veoma je slično snovima, ali ipak ne sanjam.
Odjednom, srce mi jače kuca, disanje mi se ubrzava i iz mira me izbacuju misli, koje sada ne teku, već jure kao da se takmiče koja će pre da dopre do mene. Nekim danima su to misli koje izgledaju kao polje maslačaka u proleće, obasjano suncem, u kom se čuje samo cvrkut ptica i moj smeh. Sa druge strane, moje misli mogu da izgledaju i kao sklop svih prirodnih nepogoda. Tada sklupčana sedim u uglu svog uma, osetim vrelinu požara i čujem grmljavinu, ali ne vidim ni prst pred okom.
Mada, kao što ništa u životu nije crno-belo, nisu ni moje misli. Uvek postoji taj međuprostor, to šarenilo ili ponekad samo praznina. Mnogo puta mi se desilo da uđem u svoj um i da on izgleda kao beskonačno bela soba puna pitanja. Koja pitanja se nalaze na beskonačno belom zidu vašeg uma?

...visa sila, sta cu, ali vec sledece nedelje sve moze biti ostvareno.

Meni bi odgovarala sledeca nedelja posle pet, svrati ako zelis.

Znas gde sam? broj sprata je tvoj mesec, a broj stana moj mesec rodjenja.

Nadam se da se vidimo!


mh

...Ali zato kad je kao sad puno planeta u zemlji, ne treba nam ni psiholog ni rod ni pomoz bog – sve se vidi sve se zna ko se češe o moju tarabu, ko hoće nešto što mu ne pripada, kome je gde mesto i kako bi zapravo bilo najzdravije, idealno da sebe postavimo i u prostoru i u svetu sa ljudima. Bik je grlo i glas, pa sa Merkurom i Suncem ovde i glas je hrabriji nego inače da sve to jasno i kažemo (makar uz vibrato). Šta može a šta ne može. Šta hoću a šta neću. Na šta pristajem, a na šta ne pristajem – gotovo kao revidiranje nekih ugovora koje imamo sa sobom i sa drugima. Jer ta pitanja koja postavljamo drugima, zaprao postavljamo sebi samima. Na šta sam pristao i da li je to za mene dobro. Da li treba nešto da se menja. Stvari se najzrelije menjaju zapravo samo kada imamo podršku zemlje jer tu kad se ruši, sve je kao na gradilištu: prethodno se ogradi, zatvori se ulica, stave znaci upozorenja, svi čekaju da radovi budu završeni pa da može saobraćaj da teče dalje. Tu je jasno sve. Tada se ruši i menja da traje. Nije iz hira ni entuzijazma, neke optimistične emocije ili zaljubljenosti. Nego prosto, prirodno je da svak zna šta mu je ok a šta nije… ponekad

mh

jedino ovaj vetar sto mi puni pluca daje iluziju da disem.

mh

mh

mh

...Ali četvrti deo, pod nazivom "O čovekovom robovanju", posvećen je drugom delu čovekove prirode – strastima.
Sa strastima se sve komplikuje. Ali baz njih ništa ne vredi.
To je ono kad razum kaže "ne" – ali uzalud.
Kad imate osećaj da srljate u neminovnu propast, ali ne možete ništa da sprečite.
Mnogo je greha, bola i zla na tom putu, mnogo je povređenih i nesrećnih.
Ljubav? Da li ljubav iskupljuje? Da li se možete opravdati ljubavlju, makar pred svojom savešću?
KOS je priča o nemogućoj i nedopustivoj ljubavi.
Naravno, sve ima svoju drugu stranu. Opravdanja su kratkog dometa, i ne kažem da ne treba suditi. Ne kažem ni da treba oprostiti.
U pozorištu, u drami, jednostavno imate tu privilegiju da ne morate zauzeti konačan stav. Možete se samo prepustiti tom svima poznatom osećaju kad Vas osećanja snažno vuku u vrtlog iz kojeg nema izlaza. Kad Vas najdublji unutrašnji osećaj istovremeno svom snagom vuče u dva suprotna smera.
Konačno, svi smo tu, na istom mestu, svi smo zajedno uhvaćeni u istu klopku sadašnjosti, zaglavljeni u istom tesnacu stvarnosti, sa svojim okrutnim žudnjama, i svojim smešnim nemogućim snovima.
KOS je priča o ljubavi koja je otišla u nemogućem smeru, a JESENJA SONATA je pričao o uzaludnoj ljubavi. Izuzetnost, slava i uspeh često ne donesu sreću. Naprotiv: čak i obična svakodnevno neophodna ljudska toplina može postati nedostupna i nedohvatljiva. Možete biti sasvim drago i pristojno ljudsko biće. Konačno, ima li iko pravo da zahteva više od nas? I možete imati sasvim ljudska topla osećanja vezanosti za nekoga, i želeti mu sreću, i raditi sve što je u Vašoj moći. I onda ćete se neminovno susresti sa saznanjem koliko je sve to beznadežno nedovoljno, i kako nikad nećete uspeti da onome ko Vam je sve, Vi budete makar nešto...
Suočiti se sa izvesnošću da je sve uzalud, i da nikad ništa neće biti dovoljno, a pri tom ne podleći gorčini, osvetoljubivosti ni pakosti, nego ostati jednostavna, topla i susretljiva ljudska priroda – to je neprimetna uzvišenost neprimetnog malog čoveka.
A niko od nas nije dovoljno velik da bi imao pravo na bezdušnost.
Zato ponavljam, ne kažem da ne treba suditi, ne kažem da se mora oprostiti. Samo preporučujem da bez kalkulacija zaronimo u te uzburkane vode ljudskih osećanja, i da prepoznamo sebe u drugom i drugog u sebi.
Neće škoditi, a možda poneko od nas stvarno postane bolji, veći i lepši iznutra.

Do cilja u zivotu dolazimo iz dva puta, jednom kada ga zamislimo i jednom kada ga ostvarimo.

--
Na spratu se nalaze dve sobe za spavanje, jedna je bolja od druge.

Dole je omanje ogradjeno dvoriste sa lozom iz kog se ulazi u vecu trpezariju sa kuhinjom i kupatilom.

Na ostrvu se voda skuplja od kisnice u "bazene" i koristi za toalet , tusiranje, pranje sudova, a za ostale potrebe se kupuje.

Jedna od prodavnica je kod tornja, a apartman je druga ulicica od tornja, desno od zapustenog teniskog igralista od koga je levo policijska stanica.

Hrana je skuplja nego u Zadru.

Od ukupno 5-6 restorana jedan sam isprobala jednom, bilo je ok ali mrsavo, verujem da su ostali bolji, zapravo verujem da se rano ujutro moze naci sveza riba kod ribara.

Sve u svemu nije fancy ali ima dusu za onog kome dusa treba.

*mh