Rani jutarnji intervjui
#1 Dok grad spava uz cvrkut ptica koje niko ne osluskuje.

M: Sta za tebe znaci cvrkut ptica?

mh: Za nekog ko zivi citav zivot pored ulice, tacnije u nivou ulice, gde me od trotoara deli nekih 25-35 cm zida, a od vozila  1.5 -2 m, priguseni zvuk vozila koji se postepeno pojacava i postepeno gubi u kracim ili duzim intervalima uz onaj huk u trenutku prolaska kao i govor prolaznika, urezao se u mene i postao deo mog zivota.

Retko uhvatim sebe kako slusam te zvukove sem kada mi se neki bas nametne i to onaj ljudski u duzini jedne recenice koja moze da se izgovori prolaskom pored par metara zida. Iz te jedne recenice koja ima svoj zvuk i tematiku profil prolaznika je vrlo lako zamisliti. Ponekad mi izmame osmeh, a ponekad uznemirenost, pa i strah.

Tematika tih recenica mogla bi se podeliti u zavisnosti od doba dana kada su prolaznici aktivni. Od onih dnevnih tema najglasnije su vaspitno-obrazovne gde se dete uci kako da ne ide ni slucajno pored ivicnjaka, a od onih nocnih, najglasnije su one ljubavne gde tacno znam da u narednih sto metara sledi raskid ili strastven ***.

Ima i onih tema gde ti se smuci i gde sam u fazonu “hajde bre vise” a to su naravno komsijske, koje kad krenu znam da ce trajati bar pola sata ili u kasnim nocnim satima taxi teme, ko koga ceka i ko gde ide.

Ponekad znam da provirim kroz roletne i zateknem vrlo kreativne scene, recimo kreativno iscrtavanje kruga sto mi zene ne bismo mogle.

Vikend je predvidjen za vristanje zena koje pokusavaju da prekinu tucu pijanih iz kafica gde kako se otvaraju vrata treste narodnjaci, a ima i onih koje vole da bacaju veliko kamenje na takve kafice i onda brzim trcecim koracima prodju pored mog prozora.

mh: uh, sto meni ne idu ove duge forme

M: pa zasto ih onda koristis?

mh: Ma ne znam, dosadno mi, a i znam nekog ko voli glupe textove.

mh: Dakle, gde sam ono bese stala. A da, zasto volim cvrkut ptica.

Pa, tokom studija najvise mi je prijalo da u nocnim satima, kad se sve primiri, kad svi polegaju i saobracaj se razredi i kad se moje telo zagreje, da krenem sa radom na studentskim zadacima. Iz dana u dan ritam bi se menjao i ja bih sve kasnije i kasnije odlazila u krevet i tako sve dok nije pocelo da svice.

U tom pomeranju pocela sam da uocavam kad se sta desava na ulici i polako prestajala da gledam na sat. Djubretari bi bucno prosli u 4am a negde izmedju 4:30 - 4:45 bi nastao muk, noc bi pocela da prelazi u dan i tada bi krenulo oglasavanje ptica.

I dan danas ne znam koja ptica je u pitanju jer sa prozora se nije dalo videti ali nije, vrabac, nije golub, nije lasta, ne kresti ko vrana, svraka, nije gugutka sa svojim”dugo spiš”, ne znam, ali znam da je pesma lepa i da dolazi od nekog ko zeli da privuce paznju na sebe. I taj osecaj da priroda opstaje medju ovim betonom mi je bila bas lepa i zanimljiva jer su ptice pronasle rupu u buci i koristile taj momenat da komuniciraju daleko od usiju mnogih.

Te ptice su u stvari bas pametne i prakticne, kad stigne jesen, a one lepo na jug, tamo gde je prijatnije, a ne da se smrzavaju, budu sumorni sve do proleca kao “mi ljudi iz gradova” - Milan Mladenovic

Ptice bi oznacavale tada i pocetak tv emisije nekog kuvara koji bi parlao na spanskom onako kako to samo oni umeju i ja bih sa zamisljenim ukusom polako uranjala u san.

mh: Vreme mi je da uronim u san, zato Laku noc do sledeceg intervjua.

M: Laku noc tebi i svim citaocima

__________
#2 Iskrenost - veoma skup poklon

M: Kako tumacis ove recenice koje smo pronasli na jednom zidu, moglo bi se reci jednu pored druge?
- "Iskrenost je veoma skup poklon, ne ocekuj ga od jeftinih ljudi"
- "Nije vazno da li je skupo, nego da li se isplati"

mh: Nek odgovor ostane za neku drugu priliku.

Prosao je sajam knjiga pa bih volela da podelim sa citaocima jednu pesmu inspirisanu knjigama, zove se "Neizreceno"

NEIZRECENO

Lagano je
prelazila
prstima
preko korica
u ritmu
sto neznost
izaziva

Pogled
mi se usmerio
na pokret
na zelju
stajala je pored
primetila je
izgovorila je

Ja tako
kada mi se
svidjaju
korice

Uzvratih joj
da volim
u muzejima
preko skulptura
da predjem
dodirom
dozivim oblik
osetim teksturu

Znas li ti da je to zabranjeno?
Rece ona
ozbiljno

Tu sam zastala
a u glavi je
odzvanjalo

E jbg
kad volim
ono sto je zabranjeno

E jbg
kad volim
ono sto je zabranjeno

E jbg
vise nije bila tu
vise nije bila pored
ali je i dalje odzvanjalo

mh, Novembar 2016

M: Danas si okrenula novi list?

mh: Today is the day :D

---------------------------------------------------
#3 Koja je tvoja maska?

M: Evo posle relativno duge pauze konacno smo uhvatili mh da nam kaze par reci o tome sta se desava i zasto je nema, da li sprema nesto novo...

mh: Dobro vece svim citaocima i tebi M posebno. Evo samo par reci o tome da se priprema program naucno -obrazovnog karaktera za sledecu 2017 godinu. Bice tu dosta toga sto ce iziskivati da citaoci udju u sebe i potraze neke odgovore.
Jedna od prvih tema bice maske, kako nastaju, njihova uloga i podela.

M: Ja se posebno radujem znajuci da vec dugo radis na tome i verujem da ce sve maske pasti :)

mh: Pa eto nadam se da sam citaocima vec zagolicala mastu i da ce biti tu da isprate program koji sledi.

M: btw. Imali smo jednog citaoca iz unutrasljosti sa komentarom na pesmu "Neizreceno" kaze, u pesmi se navode "korice kao predmet svidjanja" da li to oznacava neku povrsnost ili...?

hm: ne, ne , ne cak naprotiv, sasvim suprotno, oznacava jednu otvorenost da se zaviri i pronadje nesto dublje ispod raznoraznih korica, sem knjige, postoje tu i recimo modni casopisi, ili katalozi o uredjenje enterijera... Tako da mislim da je rec sasvim na svom mestu.

M: Hvala ti mh, ne bi te vise zadrzavali. Vidimo se uskoro :)
mh: vidimo se, pozdrav svim citaocima :)



NASTAVICE SE...

hm

hm

...Ali četvrti deo, pod nazivom "O čovekovom robovanju", posvećen je drugom delu čovekove prirode – strastima.
Sa strastima se sve komplikuje. Ali baz njih ništa ne vredi.
To je ono kad razum kaže "ne" – ali uzalud.
Kad imate osećaj da srljate u neminovnu propast, ali ne možete ništa da sprečite.
Mnogo je greha, bola i zla na tom putu, mnogo je povređenih i nesrećnih.
Ljubav? Da li ljubav iskupljuje? Da li se možete opravdati ljubavlju, makar pred svojom savešću?
KOS je priča o nemogućoj i nedopustivoj ljubavi.
Naravno, sve ima svoju drugu stranu. Opravdanja su kratkog dometa, i ne kažem da ne treba suditi. Ne kažem ni da treba oprostiti.
U pozorištu, u drami, jednostavno imate tu privilegiju da ne morate zauzeti konačan stav. Možete se samo prepustiti tom svima poznatom osećaju kad Vas osećanja snažno vuku u vrtlog iz kojeg nema izlaza. Kad Vas najdublji unutrašnji osećaj istovremeno svom snagom vuče u dva suprotna smera.
Konačno, svi smo tu, na istom mestu, svi smo zajedno uhvaćeni u istu klopku sadašnjosti, zaglavljeni u istom tesnacu stvarnosti, sa svojim okrutnim žudnjama, i svojim smešnim nemogućim snovima.
KOS je priča o ljubavi koja je otišla u nemogućem smeru, a JESENJA SONATA je pričao o uzaludnoj ljubavi. Izuzetnost, slava i uspeh često ne donesu sreću. Naprotiv: čak i obična svakodnevno neophodna ljudska toplina može postati nedostupna i nedohvatljiva. Možete biti sasvim drago i pristojno ljudsko biće. Konačno, ima li iko pravo da zahteva više od nas? I možete imati sasvim ljudska topla osećanja vezanosti za nekoga, i želeti mu sreću, i raditi sve što je u Vašoj moći. I onda ćete se neminovno susresti sa saznanjem koliko je sve to beznadežno nedovoljno, i kako nikad nećete uspeti da onome ko Vam je sve, Vi budete makar nešto...
Suočiti se sa izvesnošću da je sve uzalud, i da nikad ništa neće biti dovoljno, a pri tom ne podleći gorčini, osvetoljubivosti ni pakosti, nego ostati jednostavna, topla i susretljiva ljudska priroda – to je neprimetna uzvišenost neprimetnog malog čoveka.
A niko od nas nije dovoljno velik da bi imao pravo na bezdušnost.
Zato ponavljam, ne kažem da ne treba suditi, ne kažem da se mora oprostiti. Samo preporučujem da bez kalkulacija zaronimo u te uzburkane vode ljudskih osećanja, i da prepoznamo sebe u drugom i drugog u sebi.
Neće škoditi, a možda poneko od nas stvarno postane bolji, veći i lepši iznutra.

Kazu, covek svasta moze da prezivi ukoliko nakon traume ima razumevanje i podrsku, i da je to kljuc oporavka i zaboravljanja.
Ali sta ako empatije nema? Sta ako je neposredno nakon traume jos dok je u soku, dok drhti i lije suze, bilo zabranjeno da se isplace? Sta ako mu je nametnuto da je kriv sto se nasao u pogresno vreme na pogresnom mestu? Sta ako sa svim tim treba da se izbori, a tek je dete? I sta ako su roditelji ti koji nisu empaticni?

U sta se sav taj bol pretvori?

mh

Ona lici na sve
a na nju niko

Za nju niko
ne bi reko

Kad bi reko
pogled bi saseko

Cim bi saseko
na mestu bi mrtav
osto

Osto
sto posto

*mh 9. Octobar 2016