tren razuzdan razuzda sve zauzdano
što se uz vrisak pun sujete
rastajaše od uzdi svojih
poput deteta
kome se seče pupčana vrpca
ili radnika koji viče
burazeru proburazi mi aortu
a konj je plemenita životinja
i pauk koji zalud plete mreže
jer je konj brat vetrov
i pauk uzvikuje
dan i noć tvoje ime lucifere
zar si nem
dok čovek prži jaja
a ona mu se obraća
kao inferiornom biću
želi deset na oko
eh
zalud grca čovek
u procepu znatiželja
rađaće nam telad  telad
takve više nema
miriše joj butine
da to je miris ruže
konji ržu pauci cvile
vlažnih ruku odlaze u rasejanje
vetar drami
put jednostavan
i **** ga pozdravlja
jer njegov brat je konj
duplim dekom mu vida rane
jadan li je put
uzvikuje
kupite moje uši u prodavnici mešovite robe
lomne su iluzije
dok čovek kiti jelek
trepavicama njenim
uzeglom štrudlom napoio je konja
loman i radošću prevejan  mudrac
cmizdreći dao je ime njenoj duši
protkanoj hemoroidima
koji krvare
gore je smeštena smeša
blažen je onaj koji puva
kad procuri šulj
teško ju je doseći
opet se u snu  javlja
on
kibicerski smeće
i maže na krišku hleba
mrtvog mačora
teško ju je doseći kaže
sa uma najvažniju stvar
stvar je ona koja mu dolazi glave

to je vrdalama
ona zauzdava tren

Rani jutarnji intervjui
#1 Dok grad spava uz cvrkut ptica koje niko ne osluskuje.

M: Sta za tebe znaci cvrkut ptica?

mh: Za nekog ko zivi citav zivot pored ulice, tacnije u nivou ulice, gde me od trotoara deli nekih 25-35 cm zida, a od vozila  1.5 -2 m, priguseni zvuk vozila koji se postepeno pojacava i postepeno gubi u kracim ili duzim intervalima uz onaj huk u trenutku prolaska kao i govor prolaznika, urezao se u mene i postao deo mog zivota.

Retko uhvatim sebe kako slusam te zvukove sem kada mi se neki bas nametne i to onaj ljudski u duzini jedne recenice koja moze da se izgovori prolaskom pored par metara zida. Iz te jedne recenice koja ima svoj zvuk i tematiku profil prolaznika je vrlo lako zamisliti. Ponekad mi izmame osmeh, a ponekad uznemirenost, pa i strah.

Tematika tih recenica mogla bi se podeliti u zavisnosti od doba dana kada su prolaznici aktivni. Od onih dnevnih tema najglasnije su vaspitno-obrazovne gde se dete uci kako da ne ide ni slucajno pored ivicnjaka, a od onih nocnih, najglasnije su one ljubavne gde tacno znam da u narednih sto metara sledi raskid ili strastven ***.

Ima i onih tema gde ti se smuci i gde sam u fazonu “hajde bre vise” a to su naravno komsijske, koje kad krenu znam da ce trajati bar pola sata ili u kasnim nocnim satima taxi teme, ko koga ceka i ko gde ide.

Ponekad znam da provirim kroz roletne i zateknem vrlo kreativne scene, recimo kreativno iscrtavanje kruga sto mi zene ne bismo mogle.

Vikend je predvidjen za vristanje zena koje pokusavaju da prekinu tucu pijanih iz kafica gde kako se otvaraju vrata treste narodnjaci, a ima i onih koje vole da bacaju veliko kamenje na takve kafice i onda brzim trcecim koracima prodju pored mog prozora.

mh: uh, sto meni ne idu ove duge forme

M: pa zasto ih onda koristis?

mh: Ma ne znam, dosadno mi, a i znam nekog ko voli glupe textove.

mh: Dakle, gde sam ono bese stala. A da, zasto volim cvrkut ptica.

Pa, tokom studija najvise mi je prijalo da u nocnim satima, kad se sve primiri, kad svi polegaju i saobracaj se razredi i kad se moje telo zagreje, da krenem sa radom na studentskim zadacima. Iz dana u dan ritam bi se menjao i ja bih sve kasnije i kasnije odlazila u krevet i tako sve dok nije pocelo da svice.

U tom pomeranju pocela sam da uocavam kad se sta desava na ulici i polako prestajala da gledam na sat. Djubretari bi bucno prosli u 4am a negde izmedju 4:30 - 4:45 bi nastao muk, noc bi pocela da prelazi u dan i tada bi krenulo oglasavanje ptica.

I dan danas ne znam koja ptica je u pitanju jer sa prozora se nije dalo videti ali nije, vrabac, nije golub, nije lasta, ne kresti ko vrana, svraka, nije gugutka sa svojim”dugo spiš”, ne znam, ali znam da je pesma lepa i da dolazi od nekog ko zeli da privuce paznju na sebe. I taj osecaj da priroda opstaje medju ovim betonom mi je bila bas lepa i zanimljiva jer su ptice pronasle rupu u buci i koristile taj momenat da komuniciraju daleko od usiju mnogih.

Te ptice su u stvari bas pametne i prakticne, kad stigne jesen, a one lepo na jug, tamo gde je prijatnije, a ne da se smrzavaju, budu sumorni sve do proleca kao “mi ljudi iz gradova” - Milan Mladenovic

Ptice bi oznacavale tada i pocetak tv emisije nekog kuvara koji bi parlao na spanskom onako kako to samo oni umeju i ja bih sa zamisljenim ukusom polako uranjala u san.

mh: Vreme mi je da uronim u san, zato Laku noc do sledeceg intervjua.

M: Laku noc tebi i svim citaocima

__________
#2 Iskrenost - veoma skup poklon

M: Kako tumacis ove recenice koje smo pronasli na jednom zidu, moglo bi se reci jednu pored druge?
- "Iskrenost je veoma skup poklon, ne ocekuj ga od jeftinih ljudi"
- "Nije vazno da li je skupo, nego da li se isplati"

mh: Nek odgovor ostane za neku drugu priliku.

Prosao je sajam knjiga pa bih volela da podelim sa citaocima jednu pesmu inspirisanu knjigama, zove se "Neizreceno"

NEIZRECENO

Lagano je
prelazila
prstima
preko korica
u ritmu
sto neznost
izaziva

Pogled
mi se usmerio
na pokret
na zelju
stajala je pored
primetila je
izgovorila je

Ja tako
kada mi se
svidjaju
korice

Uzvratih joj
da volim
u muzejima
preko skulptura
da predjem
dodirom
dozivim oblik
osetim teksturu

Znas li ti da je to zabranjeno?
Rece ona
ozbiljno

Tu sam zastala
a u glavi je
odzvanjalo

E jbg
kad volim
ono sto je zabranjeno

E jbg
kad volim
ono sto je zabranjeno

E jbg
vise nije bila tu
vise nije bila pored
ali je i dalje odzvanjalo

mh, Novembar 2016

M: Danas si okrenula novi list?

mh: Today is the day :D

---------------------------------------------------
#3 Koja je tvoja maska?

M: Evo posle relativno duge pauze konacno smo uhvatili mh da nam kaze par reci o tome sta se desava i zasto je nema, da li sprema nesto novo...

mh: Dobro vece svim citaocima i tebi M posebno. Evo samo par reci o tome da se priprema program naucno -obrazovnog karaktera za sledecu 2017 godinu. Bice tu dosta toga sto ce iziskivati da citaoci udju u sebe i potraze neke odgovore.
Jedna od prvih tema bice maske, kako nastaju, njihova uloga i podela.

M: Ja se posebno radujem znajuci da vec dugo radis na tome i verujem da ce sve maske pasti :)

mh: Pa eto nadam se da sam citaocima vec zagolicala mastu i da ce biti tu da isprate program koji sledi.

M: btw. Imali smo jednog citaoca iz unutrasljosti sa komentarom na pesmu "Neizreceno" kaze, u pesmi se navode "korice kao predmet svidjanja" da li to oznacava neku povrsnost ili...?

hm: ne, ne , ne cak naprotiv, sasvim suprotno, oznacava jednu otvorenost da se zaviri i pronadje nesto dublje ispod raznoraznih korica, sem knjige, postoje tu i recimo modni casopisi, ili katalozi o uredjenje enterijera... Tako da mislim da je rec sasvim na svom mestu.

M: Hvala ti mh, ne bi te vise zadrzavali. Vidimo se uskoro :)
mh: vidimo se, pozdrav svim citaocima :)



NASTAVICE SE...

Koliko se puta moram uključiti u sustav i razoriti ga da bi dostigao neutralnost?

Jesam li ja sustav koji trebam razoriti?

Postoji li razlika između mene i svega oko mene?

Ako razorim sebe možda ću i svijet razoriti.

A onda se mogu ponovno roditi. Kao drugi sustav koji ima drugi zadatak. Jer moji je zadatak da razorim.

Mržnja, istinska mržnja dolazi iz ljubavi. Kao i potreba za osvetom. Možda mogu... i u ovom svijetu koji je lakše razoriti nego voliti..

it’s not that i hate film literary film adaptations, but only one adaptation made me want to read the book: stendhal’s the scarlet and the black (starring ewan mcgregor and rachel weisz).*

i don’t in a respective romanic auditorium
with toga donning senators
walking to egyptian flutes from the cleopatra’s entourage
gleaming old fames as to prove the pyramids
and sphinxes were above in the hierarchy of awe
to the iodine and hod on papyrus,
to give these localities the respectable aura of re-,
i take to hammock’s kenotic and burial’s untrue:
the former feeds the northern feel of autumnal london
suburbia and the latter the southern quarter,
but never mind that, it’s already minded and eerie.
i watched the screenplay adaptation of empire of the sun today,
i have to say, i was jerking up the thought
of salty rain rather than acid rain on the environmental
perfusion surprise - so i ****** a jamaican fake on the hopscotch bonnet
mascaraed on the eyes, or the romantic tears of cutting an opinion,
but honesty... honesty! three scenes made me push my
manhood away from the stench of molten iron of the army:
the was the protagonist sang the song of the kamikaze
just after they downed a shot of koji and started singing
just after doing the flap-your-hands-in-the-air-like-you-just-don’t-care
salutations of encouraged nihilism.
it’s the editing part of the film, how the boy’s voice overpowers
everything else and becomes “monotone” against all other sounds,
the dignity of the boy’s enviousness and admiration
for the kamikaze... even in captivity! by god, what a scene!
the other scene that haunted me to near tear
was when the prisoners entered the cemetery of hoarded
valuables by the japanese upon invasion of shanghai
and taking from notables the jewellery chandeliers and cars
(pianos too): after seeing the prisoners familial in captivity
exchanging cabbage heads for cigarettes
proving what the world would be like without the existence of money...
i thought of the familial “humbling” of the people in captivity,
and the sheer haunt of the same prisoners returning
to a world they so dearly lost - in that each to his own
piano and mercedes benz, that neo-tribalism of earn earn spend
frivolity and self-interest that democracy prescribes
allocating us each a tomb of fancies (and sometimes the odd *****).
but the most striking thing became apparent - in these
japanese prisoner of war camps... the prisoners didn’t wear uniforms...
i can understand if those in power adorn uniforms,
but the oddity of the prisoners not having uniforms is quite
positively giggly sinister... given the fact that the other sinisterness
is when there’s a prison camp and those in power
wear uniforms and those imprisoned are also tailored for.
i see a major libra of power in all this,
for if the prisoners are not tailored for denoting their collectivisation
as in status of prisoners... then there’s a certain freedom in all of it,
like on the grander scale, in society, where the politicians,
the overseers only wear suits and the communities differentiate
themselves with hawaiian floral tattoos on t-shirts and tourist slogan ones too:
it’s almost as if the ultimate leniency of power was being exercised
not having to wear prisoner uniforms in the japanese pow camps,
unlike the pinstripe ones of auschwitz - as some collectivisation
of guilt within ideological framework rather than the opposite:
wrong place at the wrong time.
the last tear i got? well the music on the credits reel pulverised
by the images of a son re-recognising his mother by touchy touchy.
conclusively? better on your mother’s *** and able to cook too
than on the cooking *** of a wife and with two left hands preferring
the hot topic of takeaway or restaurants - hunter gatherer died -
me belly full of berry - how is it that **** sapiens is also called
**** perderus awhile the tortoises saturated achilles with peace and thought
and no chance of martian glory telling him of zeno’s paradox?

promineš kraj njih i ne znaš
stojiš u redu za uspomenu
zuriš u onoga sa osmejkom
ne poznaješ moj zadah
razaznaješ samo grmljavinu
iz tvojih vena
iz tvog stomaka
iz tvojih koraka
a ja čujem kako odlaziš
pitam se dal si sama odlučila tako
ili su odlučili konji
koji laju na broj
11

Jedini Čoveče od Svemira,
Zahvaljujem Višoj Sili za to što je stvorila tebe, Čoveka, od milijardu svemirskih čestica i poslala te meni, Ženi, željnoj istraživanja misterija iz Svemira.
Zahvalna sam joj i za to što postoji Vreme, Vladar Sveta, dimenzija, nepovratno neprekidan redosled nastajanja i nestajanja i sled događaja, zbir nevremenskih trenutaka ili možda iluzija, jer je upravo Vreme doprinelo našoj veličanstvenoj fuziji.
Zahvaljujem joj i za to što mi je podarila čula; čulo vida, da vidim svaki delić tvog bića; sluh, da čujem svaku reč koju izustiš, bila to glupost ili nešto što ima smisla; čulo mirisa, da osećam tvoj miris do kraja života na Zemlji, a i onog koji sledi posle tog, čulo ukusa, da, sa na hiljade svojih mikroskopskih ćelija na jeziku, uživam u tvom umamiju i čulo dodira, da osetim tvoje prste, usne i dah na svom telu.
Takođe joj zahvaljujem i za osećanja, jer bez njih ne bi bilo ni nas; za radost, sreću, uzbuđenje, ljubomoru, požudu, strast, ljubav, brigu, strah, tugu, bes, gnev, čak i gađenje, jer sam sve to doživela i preživela sa tobom.
Verujem da su ljudi sačinjeni od zvezdane prašine, ali ti, Čoveče od Svemira, ti si Supernova.
Volim te, beskonačno i izvan toga.
////////////////
The only Man of the Universe,
I thank the Higher Power that created you, Man, of one billion cosmic particles and sent you to me, Woman, eager to explore the mysteries of the universe.
I am grateful to her for having there Time, the ruler of the world, dimension, an irreversibly uninterrupted sequence of emergence and disappearance and the sequence of events, the sum of the timeless moments or perhaps the illusions, because it is precisely Time that contributed to our magnificent fusion.
And I thank her for giving me the senses; the sense of sight, to see every part of your being; hearing, to hear every word you utter, no matter if it’s stupid or something that makes sense; sense of smell, to feel your scent till the end of life on Earth, and the one that follows after that; the sense of taste, that with thousands of microscopic cells on my tongue enjoy your umami and the sense of touch, to feel your fingers, lips and breath on his body.
Also thank her for the feelings, because without them there wouldn’t be us either; for joy, happiness, excitement, jealousy, lust, passion, love, concern, fear, sadness, anger, anger, even disgust, because I experienced it all and survived to you.
I believe that humans are made of stardust, but you, Man of the Universe, you are Supernova.
I love you, infinitely and beyond.

Usred noći nagon me probudi
Moram na WC na visokoj sam uzbudi
Svjetlo palit odlučio sam neću
No nasred hodnika suze mi poteću

Na kraju hodnika On tamo stoji
Zovem psa u pomoć on se ničega ne boji
Na poziv upomoć on se nije odozvao
Čak i i nakon obećanja keksa nije se pojavio

Sada ja i Slenderman smo ostali sami
Prokleti lik koji stanuje u tami

Zajebi ti ovo, pišat više nemoram
Sad svaki put iz sobe sjekiru furam

Pod plahte skrivao sam se uplačen
ovu avanturu ponovit ne želim
Opran paranojom sada ti kažem
Iz ove kuće se što prije selim

Čuvaj se pogleda onih koji dolaze iz budućnosti.
Iako su ti donosili čorbu, a jednom i sarmu…
Sve, sve,
al’ lice da ljube, tvoje crno Ahmeta, ne!
Jedan kamen je tvoja duša crna.
Jedina staza je staza ka meni,
kroz šume greha.
Jedinu želju iz potoka naših želja si ukrala,
ah Ahmeta,
cvete moj crni,
turim te….

daleka su duboka mora u nama
o srčane obale udaraju talasi samoće
na hladnim se vetrovima njišemo
suvi su naši pogledi u tami
zimsko nas nebo posmatra
hodamo nemim ulicama noći
u nama ledeni bregovi plove
pričaš mi o snegovima koji su tvoje gradili
pričam ti o brodovima koje su moji potopili

u glasu su nam zarobljeni snovi nedosanjani
u grlu nam se guše reči nedovršene
neostvareni zagrljaji plaču između nas

u kasno svitanje rastaju se naši strahovi
među senkama spava tanani sudar usana
u novom jutru ostaju isti sami svetovi
tvoj
i
moj

kickbox, kickoff, kebbock, kibbutz, kolkhoz, kebbuck, kajeput, kwanzas,
killjoy, klezmer, khazens, kickups, knuckly, kleenex, knobbly, kingcup, kunzite,
koji, kyak, konk, kep, kip

U vlastitome autu ne putujem sprijeda
Ne znam ni koji je dan, možda je srijeda?

Čak ni u tihoj sobi moj glas se ne čuje
Čak ni da sam na pozornici ne bi me se vidjelo

Hladnu ruku mi molim te hvataj
i pozitivne misli u glavi mi startaj

Oženi me za strukturu i radost
ionako samo trošim svoju mladost.

Pa kud se kreće ovaj "auto"?
Šta bi ja kao trebao znat vozit?
Nemam love za pivu kamoli za položit
Ma k vragu i svemu, nek sam ide.

I tako ja napredujem po ovom putu
Imam rezervaciju bit sam u kutu
Ništa pa tako ni život ne rješavam u prvom šutu
Skretanjem za Bjelovar valjda će mi rješit muku.

Bjeli grade, što li skrivaš
Mjesto za još jednog mizernog gada valjda imaš

Puno tamnih opisa. Jezivih priča. Tko je tu lud? Ja, ili ja koji želi biti lud? Jesu li te priče priče? Ili ne želim vjerovati da su tu i sada kao ja i ja.

Jel dovoljno ovo sto imam?

hm

Ljubavlju?

Eh kad bi samo smela

Izdrzi!

mh

Evo lepo pise za danasnji dan

Bik
Ovaj dan je izuzetno povoljan za one pripadnike ovog horoskopskog znaka koji vole uzbuđenja, putovanja, avanture - drugim rečima, za sve one koji ne razmišljaju previše šta će biti sutra. Ukoliko još uvek tragate za ljubavlju, danas iskoristite svaku priliku za nova poznanstva.

...posle bolnice i sve mi je nekako cudno kao kad se vratim sa mora. Grad deluje drugacije i nista me ne dotice i ne remeti, u stvari taj cudan osecaj je zbog saznanja da postoji bolje mesto od ovog kao sto je more ali da postoji i gore kao sto je bolnica.

Ja sam ok ali sam se juce kada sam napustala sobu osecala neprijatno jer jesam ok, a svi oko mene u toj sobi nisu i pitanje je kada i da li ce se ikada vratiti u normalu nakon mozdanog udara.

Mlada zena, 30 god tek se porodila i za pet dana nakon porodjaja dozivi mozdani, cela leva strana paralizovana, srecom prica povezano i kaze da su joj na porodjaju vrsili jak pritisak na stomak i da je to mozda uzrok. Sutra ce nakon 3 nedelje da je nekako spuste do ulaza da vidi svoju bebu, a i sina od 2 godine.

Baba Italija, kako su je medicinske sestre prozvale inace italijanka iz Djenove dosla je u posetu kod sina i dozivela mozdani. Uporno je pokusavala praveci iste pokrete da se odveze od kreveta za koji je i nogama i rukama bila vezana zavojima, da prica na italijanskom sestrama koje je nista ne razumeju ali joj uz smeh odgovore na srpskom kada ih oslovi sa signora, vikala bi ocajna aiutami, aiutami! i ponavljala mio figlio,mio figlio Giorgione. Sin vrlo pazljiv stajao bi nad njom i drzao je za ruku sve vreme tokom poseta. Imao je muku da se sporazume sa setrama koje ne govore engleski. Bio je vrlo zahvalan sto mogu da pomognem u prevodu i da mami dam vode kada bi trazila acqua, acqua, per favore, acqua. On se nije zvao Giorgione to je bilo ime drugog sina. Bilo je neverovatno gledati kako sama izvlaci kateter za hranu iz nosa nakon sto je sestra zaboravila da veze jednu ruku, a i onaj za urin, u krevetu je bio haos. Onim manje tolerantnim sestrama to se nije svidelo i na povrsinu je isplivavala njihova grubost. Sin je bio prezadovoljan kada su dosli da je vode za Trst.


Opstinska radnica...

Mislim da ne mogu da nastavim, jednostavno neke stvari traze da budu potisnute, zaboravljene, one imaju uticaj samo kao dozivljene a ne kao procitane.


(nastaviti se nece)
mh

Pre par godina, izlazim iz kuce i upucujem se pravo na pesacki prelaz.

Na prelazu onako po pravilu pogledam prvo desno, a odozgo ide taxista, cini mi se usporava, a iza njega jos dva automobila.  Mislim, ako taxista stane, mozda ga ovi iza zaobidju. Nije bas za prelazak.

Pogledam levo, a odozdo jedan jurca kao da ni ne vidi da je u blizini pesacki prelaz. Mislim se, kakvih ludaka ima, ne prelazi jos.

Pogledam opet desno, taksista se zaustavio, a ovi iza takodje. Mislim, mogla bih sad, samo ovaj sto jurca odozdo da prodje.

Pogledam levo, a ovaj sto je jurcao zaustavlja se ispred pesackog, sta mu bi?

S desne strane prilazi otac sa malim detetom, 2-3 godine drzi ga za ruku i videvsi da je ovaj stao, gledajuci samo ka njemu, zakoracuje da predje ulicu.

U istom trenutku okrecem glavu ponovo na desno, a odozgo stvorise se niotkuda kola hitne pomoci koja jure bez sirene. Hvatam brzo coveka za rame i naglo ga povlacim  unazad, i u istom trenutku kola hitne nam prolaze ispred nosa.

Tad shvatam zasto je onaj ludak stao, ne zbog pesaka nego zbog hitne pomoci koji su iz suprotnog pravca jurila u njegovoj traci.

Nakon toga prelazimo ulicu, a otac iza mene se smeje, zahvaljuje i dobacuje "znaci ovo je onaj vic, ...sreca u nesreci".

Uzvracam mu osmehom i nastavljam svojim putem i dalje smejuci se u sebi sta mi se desilo i sa jednim lepim osecajem da sam nekom mozda spasila tog dana zivot :)

*mh, Decembar 2016

Kazu, covek svasta moze da prezivi ukoliko nakon traume ima razumevanje i podrsku, i da je to kljuc oporavka i zaboravljanja.
Ali sta ako empatije nema? Sta ako je neposredno nakon traume jos dok je u soku, dok drhti i lije suze, bilo zabranjeno da se isplace? Sta ako mu je nametnuto da je kriv sto se nasao u pogresno vreme na pogresnom mestu? Sta ako sa svim tim treba da se izbori, a tek je dete? I sta ako su roditelji ti koji nisu empaticni?

U sta se sav taj bol pretvori?

mh

Neka pticica ko polarna medvedica pod pahuljama stoji i setace broji...

...pet miliona manje devetnaest hiljada sedamsto cetrdesed jedan setaca, jednako, cetiri miliona devetsto osamdeset hiljada dvesta pedeset devet , pet miliona manje devetnaest hiljada sedamsto cetrdesed dva, jednako, cetiri miliona devetsto osamdeset hiljada dvesta pedeset osam, pet miliona manje devetnaest hiljada sedamsto cetrdesed tri setaca, jednako, cetiri miliona devetsto osamdeset hiljada dvesta pedeset sedam setaca, evo jedne koja mi je poznata, znaci, pet miliona manje devetnaest hiljada sedamsto cetrdesed cetirisetaca, jednako, cetiri miliona devetsto osamdeset hiljada dvesta pedeset sest ...

U cilju tacnog prebrojavanja nisam htela da isto pokvarim prilaskom, al se nadam da sledece subote nakon novog brojanja u polutami ce mi sapnuti koliko nas ima.

Mada, mozda je i pristup brojanju bio u fazonu, voli me-ne voli me.
...devetnaest hiljada sedamsto cetrdesed prvi, on me ne voli, ako oduzmem od pet miliona ostaje mi onih cetiri miliona devetsto osamdeset hiljada dvesta pedeset devet, devetnaest hiljada sedamsto cetrdesed drugi, ni ovaj me ne voli, ako oduzmem od pet miliona ostaje mi onih cetiri miliona devetsto osamdeset hiljada dvesta pedeset osam, jel dobro vidim, evo jedne, kaze da me voli, znaci, devetnaest hiljada sedamsto cetrdesed treci, ako oduzmem od pet miliona ostaje mi onih cetiri miliona devetsto osamdeset hiljada dvesta pedeset osam koji me ne vole i jedna koja me voli, devetnaest hiljada sedamsto cetrdesed cetvrti, ne voli me....

Ako je ovaj metod izabran onda se nadam da ce doci da proveri tu ljubav i da mi sapne u polutami koliko ih ima.

hm :)

Moguće je da će se pod uticajem današnje astralne energije neki sastanak na koji odete, odvijati ozbiljnije nego što mislite. Možda oboje imate neki problem sa vezivanjem uopšte? Jednom kada to priznate jedno drugom, oboje ćete se daleko bolje osećati i opuštenije krenuti dalje.

Moracu opet da cimam Deda Mraza da ti omoguci jos jednu zelju, al onu pravu, veliku, do tada pazljivo je oblikuj, al nikako ne pomisljaj u celosti, nikako. Usput moram i za sebe da zamolim da samo priceka jos koji dan, ne mogu da se odlucim dal 88 ili 76.

mh

Juce u marketu stoji kreatorka i mirise oplemenjivace.
Sled dogadjaja pretpostavljam jeste
Oplemenjene misli
Oplemenjene kreacije
Oplemenjene osobe u kreacijama.

Za koji li se oplemenjivac ovog puta odlucila
saznacemo uskoro!

mh 15.8.2018

Bik - bernski planinski pas
Idealan pas za bikove je bernski planinski pas. Ovaj dobar *** iznimno je miran, staložen, dobar i inteligentan. Lako se dresira i po prirodi je vrlo privržen. S obzirom na to da bikovi ponekad znaju imati faze lijenosti, sjajno će se slagati s ovim psom koji također voli povremeni ljenčariti.

https://www.youtube.com/watch?v=d4bNLpiF5h0

Bik (20. april – 20. maj)Ljudi rođeni u ovom znaku su jaki i pouzdani, baš poput vrednih bernandinaca. Ovi nežni divovi su umiljati i sjajni su za porodična okruženja, ali poseduju jednu klasičnu osobinu bikova. Znaju da budu jako tvrdoglavi, ali verovatno ćete se kao bik pronaći u tome i  smatrati tu osobinu slatkom.

...ohrabriti svakog možda uplašenog, usamljenog, zbunjenog čoveka koji se makar u sebi protivi ozverenju da nije sam i da nije poludeo samo zato što je u manjini, nego da je, naprotiv, sačuvao iskru normalnosti i ljudskosti, i da je slobodno održava i širi dalje."

Mrzim odmor koji je
bezanje od svakodnevice
i jos vise mrzim kada se
vratim sa odmora iliti od mora
u ovo sranje od zivota

mh