Submit your work, meet writers and drop the ads. Become a member
Rani jutarnji intervjui
#1 Dok grad spava uz cvrkut ptica koje niko ne osluskuje.

M: Sta za tebe znaci cvrkut ptica?

mh: Za nekog ko zivi citav zivot pored ulice, tacnije u nivou ulice, gde me od trotoara deli nekih 25-35 cm zida, a od vozila  1.5 -2 m, priguseni zvuk vozila koji se postepeno pojacava i postepeno gubi u kracim ili duzim intervalima uz onaj huk u trenutku prolaska kao i govor prolaznika, urezao se u mene i postao deo mog zivota.

Retko uhvatim sebe kako slusam te zvukove sem kada mi se neki bas nametne i to onaj ljudski u duzini jedne recenice koja moze da se izgovori prolaskom pored par metara zida. Iz te jedne recenice koja ima svoj zvuk i tematiku profil prolaznika je vrlo lako zamisliti. Ponekad mi izmame osmeh, a ponekad uznemirenost, pa i strah.

Tematika tih recenica mogla bi se podeliti u zavisnosti od doba dana kada su prolaznici aktivni. Od onih dnevnih tema najglasnije su vaspitno-obrazovne gde se dete uci kako da ne ide ni slucajno pored ivicnjaka, a od onih nocnih, najglasnije su one ljubavne gde tacno znam da u narednih sto metara sledi raskid ili strastven ***.

Ima i onih tema gde ti se smuci i gde sam u fazonu “hajde bre vise” a to su naravno komsijske, koje kad krenu znam da ce trajati bar pola sata ili u kasnim nocnim satima taxi teme, ko koga ceka i ko gde ide.

Ponekad znam da provirim kroz roletne i zateknem vrlo kreativne scene, recimo kreativno iscrtavanje kruga sto mi zene ne bismo mogle.

Vikend je predvidjen za vristanje zena koje pokusavaju da prekinu tucu pijanih iz kafica gde kako se otvaraju vrata treste narodnjaci, a ima i onih koje vole da bacaju veliko kamenje na takve kafice i onda brzim trcecim koracima prodju pored mog prozora.

mh: uh, sto meni ne idu ove duge forme

M: pa zasto ih onda koristis?

mh: Ma ne znam, dosadno mi, a i znam nekog ko voli glupe textove.

mh: Dakle, gde sam ono bese stala. A da, zasto volim cvrkut ptica.

Pa, tokom studija najvise mi je prijalo da u nocnim satima, kad se sve primiri, kad svi polegaju i saobracaj se razredi i kad se moje telo zagreje, da krenem sa radom na studentskim zadacima. Iz dana u dan ritam bi se menjao i ja bih sve kasnije i kasnije odlazila u krevet i tako sve dok nije pocelo da svice.

U tom pomeranju pocela sam da uocavam kad se sta desava na ulici i polako prestajala da gledam na sat. Djubretari bi bucno prosli u 4am a negde izmedju 4:30 - 4:45 bi nastao muk, noc bi pocela da prelazi u dan i tada bi krenulo oglasavanje ptica.

I dan danas ne znam koja ptica je u pitanju jer sa prozora se nije dalo videti ali nije, vrabac, nije golub, nije lasta, ne kresti ko vrana, svraka, nije gugutka sa svojim”dugo spiš”, ne znam, ali znam da je pesma lepa i da dolazi od nekog ko zeli da privuce paznju na sebe. I taj osecaj da priroda opstaje medju ovim betonom mi je bila bas lepa i zanimljiva jer su ptice pronasle rupu u buci i koristile taj momenat da komuniciraju daleko od usiju mnogih.

Te ptice su u stvari bas pametne i prakticne, kad stigne jesen, a one lepo na jug, tamo gde je prijatnije, a ne da se smrzavaju, budu sumorni sve do proleca kao “mi ljudi iz gradova” - Milan Mladenovic

Ptice bi oznacavale tada i pocetak tv emisije nekog kuvara koji bi parlao na spanskom onako kako to samo oni umeju i ja bih sa zamisljenim ukusom polako uranjala u san.

mh: Vreme mi je da uronim u san, zato Laku noc do sledeceg intervjua.

M: Laku noc tebi i svim citaocima

__________
#2 Iskrenost - veoma skup poklon

M: Kako tumacis ove recenice koje smo pronasli na jednom zidu, moglo bi se reci jednu pored druge?
- "Iskrenost je veoma skup poklon, ne ocekuj ga od jeftinih ljudi"
- "Nije vazno da li je skupo, nego da li se isplati"

mh: Nek odgovor ostane za neku drugu priliku.

Prosao je sajam knjiga pa bih volela da podelim sa citaocima jednu pesmu inspirisanu knjigama, zove se "Neizreceno"

NEIZRECENO

Lagano je
prelazila
prstima
preko korica
u ritmu
sto neznost
izaziva

Pogled
mi se usmerio
na pokret
na zelju
stajala je pored
primetila je
izgovorila je

Ja tako
kada mi se
svidjaju
korice

Uzvratih joj
da volim
u muzejima
preko skulptura
da predjem
dodirom
dozivim oblik
osetim teksturu

Znas li ti da je to zabranjeno?
Rece ona
ozbiljno

Tu sam zastala
a u glavi je
odzvanjalo

E jbg
kad volim
ono sto je zabranjeno

E jbg
kad volim
ono sto je zabranjeno

E jbg
vise nije bila tu
vise nije bila pored
ali je i dalje odzvanjalo

mh, Novembar 2016

M: Danas si okrenula novi list?

mh: Today is the day :D

---------------------------------------------------
#3 Koja je tvoja maska?

M: Evo posle relativno duge pauze konacno smo uhvatili mh da nam kaze par reci o tome sta se desava i zasto je nema, da li sprema nesto novo...

mh: Dobro vece svim citaocima i tebi M posebno. Evo samo par reci o tome da se priprema program naucno -obrazovnog karaktera za sledecu 2017 godinu. Bice tu dosta toga sto ce iziskivati da citaoci udju u sebe i potraze neke odgovore.
Jedna od prvih tema bice maske, kako nastaju, njihova uloga i podela.

M: Ja se posebno radujem znajuci da vec dugo radis na tome i verujem da ce sve maske pasti :)

mh: Pa eto nadam se da sam citaocima vec zagolicala mastu i da ce biti tu da isprate program koji sledi.

M: btw. Imali smo jednog citaoca iz unutrasljosti sa komentarom na pesmu "Neizreceno" kaze, u pesmi se navode "korice kao predmet svidjanja" da li to oznacava neku povrsnost ili...?

hm: ne, ne , ne cak naprotiv, sasvim suprotno, oznacava jednu otvorenost da se zaviri i pronadje nesto dublje ispod raznoraznih korica, sem knjige, postoje tu i recimo modni casopisi, ili katalozi o uredjenje enterijera... Tako da mislim da je rec sasvim na svom mestu.

M: Hvala ti mh, ne bi te vise zadrzavali. Vidimo se uskoro :)
mh: vidimo se, pozdrav svim citaocima :)



NASTAVICE SE...
Paraluman Jul 2015
baka ika'y madapa
pero wag magalala
kung sakaling matuluyan nga
andito mga kamay kong
siguradong ibabangon ka
sa aspaltong magaspang na iyong kababagsakan.

Magingat ka
baka kako ika'y madapa
pero wag magalala
kung sakaling matuluyan nga
andito mga kamay kong
siguradong pupunasan
mga luhang manggagaling sa'yong mga mata.

Magingat ka
baka kako ika'y madapa
pero wag magalala
kung sakaling matuluyan nga
andito mga kamay kong
siguradong pagagalingin
mga gasgas sa tuhod **** ngayo'y nanginginig.

Magingat ka
baka kako ika'y madapa
pero wag magalala
kung sakaling matuluyan nga
andito mga kamay kong
siguradong handang
buhatin ka kung sakaling di na kayang maglakad pa.

Hindi ako magsasawang paalalahanang
magingat ka
na baka ika'y madapa
pero wag na wag magalala
kung sakaling matuluyan nga
andito ako hindi lang mga kamay ko
handang saluhin ka sa tuwing ikaw ay madadapa.
high school poem
Ima jedna devojcica zove se Nika. Gledam je kako raste vec dobrih godinu dana od kako skoro svake nedelje odlazim na neke casove. Uvek me doceka ispred vrata na stepenicama, onako uzbudjeno, pozdravi se, malo se izmazimo i onda je zovu u drugu sobu ne bi li smetala casu, mada zna ona da se usunja i dodje po jos mazenja.  Dok je bila mala to je bilo lako, prosla bi ispod staklenog stola, kojim sam uvek zabarikadirana sa jos dve fotelje. Jednom nesvesna da je porasla skoro pa se zaglavila , samo je uspela da proturi glavu ispod stola tek toliko da joj njuska izadje kod mene.

Inace Nika ima sad taktiku kako da se tako velika smesti na krilo. Prvo sedne ispred tebe , sva je fina, mirna, onda ti pocnes da je mazis, a ona ti uzvrati sa kojim lizom, sto je vise mazis sve te vise lize i onda krene podignutim prednjim sapama polako da te gura i da ti se priblizava licu pokusavajuci da te lize i kako imas tedenciju da se odmaknes otvori se prazan prostor na kolenima gde ona samo prebaci svoj trup i onda je opet sva mirna ko bubica i uziva (i tesko ju je skloniti :) ).

Pre nekoliko meseci Nika nije bila dobro, nesto je pojela napolju i ukucani su bili poprilicno zabrinuti jer je to bio prvi put da je vide takvu. Sela je u fotelju pored mene i spustajuci njusku prema vratu dok je mazim kao da je govorila: " ne nisam danas dobro"

Nika je retriverka.

Podsetila me je na jos jednu devojcicu koja je isto znala da dodje i pozdravi se sa mnom.

Jednom, bila je neka guzva, iz druge prostorije cula sam je kako laje sto se nije cesto desavalo, a i ovo lajanje koje se ponavljalo nije bilo oglasavanje kad neko dolazi ili lajanje na nekog prolaznika, vec da nesto nije u redu i to vlasnici pasa sigurno znaju i prepoznaju ali vlasnica tada nije bila tu.

Nakon nekog vremena verovatno ne znajuci vise sta ce, setila se i dosla je do mene u drugu prostoriju gurajuci glavu ispod stola i daju ci mi znak da joj je muka. Ustala sam i otvorila najbliza vrata, razumele smo se i ona je odmah krenula za mnom da joj otvorim vrata od unutrasnjeg dvorista kako bi mogla da se jadnicak tamo olaksa. Do dvorista u prolazu pored ulaznih vrata, u prostoriji sa zasticenom vrstom, ona je vec bila izbacila poprilicno iz sebe, a niko je nije video niti cuo.

Kad se setim toga da je dosla kod mene i da sam mogla da joj pomognem, meni draga zivotinja :)


hm maart 2017
Saša D Lović Apr 2015
Pas
Ljudi, hej ljudi, čiji je ovo tužni pas !?
Gledajte samo kako se
šćućurio tu u uglu,
i kako se samo trese od hladnoće…
Ljudi, hej, pogledajte,
da neko od vas nije izgubio psa,
pogledajte, nije džukac,
gle samo kako mu se crna dlaka sjaji,
pogledajte,
pa to njemu suze idu.
Ljudi, deco,
čiji je ovo pas,
poslednji put pitam,
ako ga neko ne odnese na toplo, uginuće.
E, ako je tako, nosim ga ja svojoj kući.
Dođi kuco, dođi.
Tako…
Jao što su ti se smrzle šapice,
sad ću tebe ja odneti svojoj kućici,
to će ti biti novi dom,
imaćeš i šta da jedeš,
biće ti toplo i čuvaćemo jedan drugog.
Pa muško si, ček da vidim…
Pa jesi, jesi muško si…
E sad da te ušuškam u svoj kaput i idemo,
ček samo da uzmem maramicu
da ti obrišem te suzice,
jeste tako,
nema potrebe da plačeš više,
sad imaš svoj dom.
Samo da smislim kako da te zovem…
Samo da smislim…
Čupko !
E, zvaću te Čupko, mali moj…
Eto, obrisali smo suze,
samo još da ti obrišem tu penicu sa usta…
Ima li ime ta struna
Koja stoji u mestu
Ima li ime ptica
Koja peva u letu

Imas li ime ti
mala zvezdo sjajna
imas li ime
ili je ono samo tajna?


Kako se zoves zeljo jedina
Nije li divno ime tvoje
Kako se zove tajna skrivena
Lica umiljatog sto je?

Sta se krije u tvojim ocima
Ima li negde tvoga imena
Hajde, posluzi se svime
Zeljo moja imas li ime?


Jedan mig i tu
Nestajes lako
Kao u snu

Jedan tren mi
Bez nade tako
Odes ti


Kako se zoves zeljo jedina
Nije li divno ime tvoje
Kako se zove tajna skrivena
Lica umiljatog sto je?

Sta se krije u tvojim ocima
Ima li negde tvoga imena
Hajde, posluzi se svime
Zeljo moja imas li ime?
Saša D Lović Sep 2014
1

gledao je dugo svoju sen
zakrvavljenim očima
  grlo mu se grčilo

sekiru sa zida da ponese
u šumu
  šta bi drugo

inače često dovodi sebe
u takvu situaciju
  ne zbog nečeg patološkog

ne zbog neke skrivene želje
već zbog šume
  ona je i ovog puta kriva

usne su mu drhtale
šumom odzvanjao njegov dah
  drveće počelo da vrišti

suze cerove kvasile humus
no to ga ovog puta ne pokoleba
  ovog puta otići će mnogo dalje

na sekiru pade zrak
i ona umi njegovo telo
  svojim sjajem


2

mala fide
dim se vije mehovi nadimaju
  čekići biju

znojavi kovači brkove suku
piju vodu metal stenje
  pod serijom teških udaraca

crveni se još nerođena sekira
u agoniji nastajanja
  sijaju se oštri zub i uvo tupo

pa je utom zgrabiše klešta
sve zaneme
  sve sačeka prvi vrisak

susret sa vodom
mala fide
  šta avaj nastade


3

u početku beše raka
i on je plesao oko nje
  poslednji ples

uma atrofičnog
udovi mu leteli sekli etar
  bale kvasila mu lice

očiju zakrvavljenih
ni glasa da pusti
  zmije su stenjale upregnute

niz amove otrov se slivao
raka poče da biva jezero
  drveće spustilo grane

i sve više grdilo mu lice
o boli
  ples je bivao sve sporiji

ptice su sve tiše rikale
iz tame poče da se rađa tama
  grđa i crnja

muve su naokolo zujale
drveće počelo da vrišti
  suze cerove kvasile humus


4

i kako je plakala sekira
naišavši na kamen
  vatrene suze prštale naokolo

kamen se vrteo kamen je jeo
vatrene suze
  i zub oštriji postajaše

svetlost njena poče da izjeda tamu
grđu i crnju
  od one pređašnje

pade zrak na nagrđeno lice
i stade sa plesom
  zmijama skide jaram

umi udove svoje u jezeru
urlik zapara galamu oko njega
  i nastade tišina tišina tišina

kezio se njegov lik
sa mirne površine
  progledao je


5

u početku beše i šuma
prašuma beskrajna
  u umu njegovom atrofičnom

i u njoj on i ona u njemu
podjednako
  plakao on plakala i šuma

jeli jedno drugo
grlo mu se grčilo
  udovi sušili crni dani behu

anđeli su sletali
kljucali mu oči
  koje su bile voda

donosili vatru u prašumu
da sagori um njegov atrofični
  vatra se gasila

donosili i vodu vodu mutnu vodu bistru
belu crvenu zelenu bilo kakvu
  voda se gasila


6

išla je sekira iz ruke u ruku
brzo i sigurno
  kroz vatru kroz vodu

padale glave
padalo drveće
  zub oštriji uvo tuplje držalje crnje

od krvi od zemlje
sekira je kružila
  tog su dana žene crno mleko muzle

ah nesreće
ptice su sve divlje rikale
  muve su zujale

pauci se razmrežaše
između prstiju njegovih
  ključala je lava u grudima šume

kezio se njegov lik
sa mirne površine
  jezera


7

sa rukom stopila se sekira
skameni se dah pogled znoj
  kidao je dronjke od odeće

bale kvasila mu lice
konji su bili nemirni
  anđeoskim hučanjem šuma ga zvala

lišće je padalo sa drveća
magla proždirala etar
  ptice behu odletele

rožnjače mu se zabrazdiše
srce poče da kuca
  sekira urliče

anđeli behu odleteli
samo su muve zujale
  on penio

šuma hučala
jezero ključalo
  tišina


8

na kraju beše svetlost
prasvetlost beskrajna
  u umu njegovom atrofičnom

i u njoj on i ona u njemu
podjednako
  smejao se on smejala se i svetlost

jeli jedno drugo
grlo mu se širilo
  udovi listali crni dani behu prošli

demoni su izranjali
kljucali oči
  koje su bile vatra

donosili gmazove u svetlost
da opogane um atrofični
  gmazovi se sušili

donosili pegaze sa rogom
bele crvrne zelene bilo kakve
  krila im otpadala


9

stajali bi sekira i on stopljeni
u agoniji
  svetlost zaslepi oko njegovo

iz rožnjače kapala je lava
tuga poče da izjeda svetlost
  grđu i crnju od pređašnje

zub tuplji uvo oštrije držalje istrošeno
pade tren na nagrđeno lice
  i poče sa plesom

zmijama jaram na vrat
kezilo se njegovo lice sa dna rake
  progledao je


10

granulo je sunce i nesta svetlosti
zmije su strašno siktale
  upregnute

gledale kako se otrov iz jezera
pretvara u oblak
  oblak zakri sunce

i njegov um atrofični
udovi mu leteli
  pogađali ptice

muve su zujale
očiju zakrvavljenih
  pusti glas planine su se tresle

vetar poče da duva
umrsi mu kosu koža mu se ospe
  iz tabana poče korenje da niče


11

sva se magla upi u njega
on spusti sekiru u raku
  u raku doteče lava

i ne bi više zuba oštrog uva tupog
šume prašume svetlosti prasvetlosti
  jednostavno ne bi

na kraju beše
on
  u agoniji

postojao je
Ella Gwen Mar 2015
Connections bring out the worst in me.
Sitting next to you, dark brown eyes
that light up too readily, lips turning at the corners
and a laugh that brings out mine, instinctively.

Secrets shared and confidences brokered
as we lean in and whisper, co-conspirators
facing the world, as a unit we rise together,
my thoughts mirrored on his face.

Tongue in cheek exchanges and insults
parodied and paraded between cross-roads,
intersects as we dance verbally, smiles
all too often exchanged as I know, now,
that I am heading for the fall.

That one that I always anticipate, the one that
has only happened once before, excitement
coursing in my veins as I try to tell myself stop,
think, take a breath and see the wall where this ends.

I can't help it though, his presence is like lightning,
as I glow from within enjoying this brief moment.
Desolation brews, but it is future-bound and I give
myself to the moment, pleasure paid for with future pain.

He is not mine, nor will he ever be,
we will never dance again and our eyes will not meet.

I am trying to find pleasure in past moments
but now gravity claims me, my loss is only my own,
as he falls back into the non-existence from whence he came
and all that now remains is the absence of him.
persefona Aug 2015
p
Sara iz kosmara izlazi na ulicu da proseta kera. U parku sama, vitla sebi po glavi.  Po parku govna, plasticne cinije sa pirincem natopljene vodom i uljem, lisce mrtve lipe,  flopovi kao putokazi poredjani.
Misa, taj kao neki njen momak, ko muva neuhvatljiv a isto tako i zaboravan samo se po govnima mota i plete mrezu romanticarske lazljive ideologije istine i solidarnosti. On se kao providnim celofanom uvija u svoje reci ali sad vec kao da je pod reflektorima nabubrelog meseca i nema kud. Proziri se. Ne konzistentan. Kukavica, shvata ona.


Shvata da Misa je kao sarena laza-
Ili mozda ipak nije bas sve tako. A kako li je? Kako prazan prostor puni je sumnjom ali i nekim leprsavim osecajem ljubavi.
Juce sam imala neku terapiju na senjaku u 11h, kicma, u zurbi sam izasla iz stana okrenula 2 puta kljuc, izvukla ga, spustila se stepenicama do lifta, pozvala lift, a onda se setila da nisam ponela mobilni, bio mi je vazan, okrenula se, spustila stepenicama, izvadila kljuc i krenula da ga ubacim u bravu, kad ono nece, probaj drugi put, nece, treci, nece, sijalica ne radi, neki polumrak, cucnem da vidim da se nesto nije pomerilo, gledam kljuc da se nije polomio, oblija me znoj, ne mogu da verujem, pocinjem da se nerviram, vec kasnim na terapiju, ustajem spustam se niz stepenice, zovem lift, dok se vozim do dole razmisljam, trebace mi bravar, ne mogu da cimam tatu, znam za jednog na vracaru pravi kljuceve, mozda se razume i u brave, al subota je ko zna da li mogu da ga nadjem, dolazim do stanice, ulazim u trolu, vozim se kratko, srecom postoje table koje me navode do mesta gde sam se uputila, uazim u zgradu, doktor me prima, vrsi pritisak na bolno mesto, izvija me, mozda da se vratim da pitam komsinicu da li ima baterijsku lampu, da probam jos jednom, prebacuju me na struju, laser i ono trece uvek zaboravim, lezim na boku, prija mi hladan gel, zalim se sta mi se dogodilo, tesi me, mozda je sve u redu, ipak cu se vratiti da pogledam jos jednom,  ulazim u trolu, cekam zeleno, smirujem sebe, bice ok, prelazim ulicu, proradice, dolazim do zgrade, ulazim u lift, pritiskam dugme za cetvri sprat i tad shvatam gresku u koracima, pocinjem da se smejem, mislim se, da li me je neko video od komsija, spustam se niz stepenice bez problema ulazim u stan, nastavljam da se smejem, ne mogu da verujem sta sam uradila, rekli su mi da u stanu ispod ne zivi niko, srecom, uzimam mobilni, zakljucavam vrata, silazim niz stepenice, spustam se liftom, vozim se trolom, svracam do kokija da se castim nekim secerom, kakvo olaksanje, odlazim kod mojih na rucak, pomislim na tebe, pomisim i na sebe i svoju izgubljenost, ne zameram ti na reakciji, shvatam da te nesto puca iznutra, puca i mene, i ko bi poverovao da je takav susret moguc opet, logika namece, ako je ono pocetak, ovo je kraj, ali kraj cega, i da pobegnemo, da precutimo, da se sutra susrecemo bez prepoznavanja, problem ce i dalje ostati u nama.

mh maj 2017
Saša D Lović Jun 2014
promineš kraj njih i ne znaš
stojiš u redu za uspomenu
zuriš u onoga sa osmejkom
ne poznaješ moj zadah
razaznaješ samo grmljavinu
iz tvojih vena
iz tvog stomaka
iz tvojih koraka
a ja čujem kako odlaziš
pitam se dal si sama odlučila tako
ili su odlučili konji
koji laju na broj
11
persefona Mar 2015
Mermerna prostorija.
U njoj stojim u redu da platim clanarinu za biblioteku.
Ispred mene i iza mene nalaze se ljudi, bezlicni, u crnim odevnim kombinacijama. Reklo bi se dosli su na sopstvenu sahranu.

Dolazim na red- promena smene nastupa - naglim okretom ka salteru susrecem se sa gorilom osrednjeg rasta crne boje.
Ona se uplasila od mene! Uznemirena napusta radno mesto- cak uvredjena! zbog cega ne znam.
Koleginice je mole da vrati se na salter- a ja do tada samo znam kako sa psom- pa probam nesto od toga - shvatam da gorila sazvakace me.

Gorila se smirila nekako.
Ja sela da ucim.
Samo da napomenem da sam trenirala kosarku u crvenoj zvezdi i to na poziciji beka. Meni nije bila potrebna pomoc malog kvadrata na tabli da gadjam u tom pravcu i pogodim tablu od koje se lopta odbije i udje u kos, ne, ne, ja bih zauzimala cistu profilnu poziciju i lopta bi letela iz mojih ruku direktno u kos.

Eh kako bih se samo grudvala sa tobom

Jos samo 210 dana
Izdrzi!


mh
Saša D Lović Sep 2014
podseti me kako radiš očima ono
dok sediš na šolji
podseti me molim te

slobodan sam dva dana
ipak
moja je soba čistija od tvog tavana

čak šta više
pićemo iz čaša
čistih

imam sve
a nije užeglo
dođi bela
da vodimo ljubav
da jedemo smoki
pijemo pivo
dođi i
samo još ovaj put
okupaj se
Saša D Lović Apr 2015
Pomrčina…
Samo se belasaju razigrane kozice,
vetrić dlaku im njiše.
Njihov miris
fajta moj njuh u noći,
tražim čizme rudarske
moje,
al’ nema ih ni za lek!
A ja u pomrčini osećam vaš strah,
vaš veseli strah
i čujem vaše slabašno brečanje,
o, kozice moje, cupkate ko mlada,
čujem kako vam nožice po
vlažnom tlu žudno biju.
Da utehu nađem,
boli da me minu,
kad nežno se protegne niz dolinu
meeeeeee…
S praskozorjem bi vam se prikrao,
al’ čizama mi nema!
Ah, moja najgrđa mora
u sutonu htenja,
ništa moje večno bilo nije,
ni za Novu godinu pihtije!
Saša D Lović Apr 2015
konj

Konj!
Tako crn.
Kao nebo.
Miriše po malo funky.
Večna inspiracija
Za pesnika i bildera.
Konj.
Običan, ciganski ili
Plemenit
Kao Aleksandrov Bukefald
Kao Markov Šarac
Kao Veljkov Kušlja i
Tomov Jolly.
Obeležio veliki deo
Istorije ljudske,
Kao heroj ili kobasica, svejedno.
Vuk’o je topove
Vuk’o je plugove
Nalickane dame u kočijama
Mrcvaren bio po cirkusima.
Konj.
Jednom je čoveku odgrizao
Sve prste sem palca
I ovaj ga vezao
Uštrojio
I terao ga da gleda
Kako mu prži i jede
Muda.
Kao primer uzmimo zenu koja ima potrebu da zadovolji svoje primarne potrebe, da bude srecna i zadovoljna.
I zamislimo takvu ispunjenu zenu koja se u drustvu deklarise kao "nicija" da je krenula u potragu za osobom koja bi zadovoljila njenu primarnu potrebu.
Prvo pitanje do koga dolazimo jeste, koga ona zapravo trazi?
Logicno bi bilo da ona prvo trazi one slicne sebi "nicije"ali razmotrimo i druge opcije.

Recimo da joj u oci upadne  prvo osoba koja je "necija" i da dodje do zadovoljenje potrebe. Obratimo paznju kako "nicija" zena sad nije vise u prvom planu, nego sta se desava uz prisustvo glasovnih promena gde "ne" prelazi u "sva", da, da, kako osoba "necija" samim cinom prelazi u "svacija". Neko bi rekao "jedna, manje-vise" nije to za " "svacija" za svacija je veci broj kao ono kad se do 5 kaze 3 coveka, 4 coveka, a od 5, 5 ljudi ili 5 svacijih, to je to, to je isto.

Pogledajmo sada opciju 2, zapravo kada dodje do spajanja dve "nicije" osobe, ali pogledajmo iz jednog blizeg, intimnijeg ugla. Da bi zadovoljenje bilo dovedeno do vrhunca, da podsetim opet, da ovde pricamo o srecnoj I zadovoljnoj zeni,  neophodno je da obe nicije osobe, drugu osobu dozive kao svoju teritoriju, kao deo sebe, ne bi li se prepustile I uzele sve ono sto im treba, sve ono sto ih dovodi do vrhunca. Vec vidim da su vam jasne I ovde glasovne promene I da “nicija zena” mora da u ovakvim trenucima postane “necija”

Razmotrimo sad I situaciju 3 da “nicija zena”  trazi zadovoljenje od osobe koje je “svacija” , Na prvu loptu reklo bi se da je ovde u pitanju neko savrsenstvo prisutno, gde “nicija zena” nije ljubomorna sto svaciji imaju I druge, ne zavidi im, nego bezuslovno voli I velika je podrska svima na tom putu slobode pa I samoj sebi.

Ali nemojmo se zavaravati  to je samo za posebne , recimo Isus Hrist, on I ako nije vise ziv I dalje je svaciji, pruza ljubav svima,  a I dovodi mase do vrhunca, ima ono desavanje kad svake godine ulazi svestenik u njegov grob, zatvore ga, pritom on nema  nista cime bi upalio svecu, nego desi se cudo I sveca se sama upali sama I kad svestenik izadje svi navale na njega ne bi li dobili plamen, pitam se sta rade sa svecama kada se plamen ugasi?

Zakljucak iz ovog bi bio da “nicija zena“ moze postojati jedino kao nezadovoljna, nesrecna zena, ona kojoj vise nisu bitne njene potrebe, ona koja ne dopusta sebi da uzme sta joj treba, ona koja odustaje od sebe, ona kojoj je tesko da poveruje da ipak moze biti necija I srecna, i da je to ok,  I da zbog toga ne mora da postane debela i umre pre vremena.

mh 2017
...posle bolnice i sve mi je nekako cudno kao kad se vratim sa mora. Grad deluje drugacije i nista me ne dotice i ne remeti, u stvari taj cudan osecaj je zbog saznanja da postoji bolje mesto od ovog kao sto je more ali da postoji i gore kao sto je bolnica.

Ja sam ok ali sam se juce kada sam napustala sobu osecala neprijatno jer jesam ok, a svi oko mene u toj sobi nisu i pitanje je kada i da li ce se ikada vratiti u normalu nakon mozdanog udara.

Mlada zena, 30 god tek se porodila i za pet dana nakon porodjaja dozivi mozdani, cela leva strana paralizovana, srecom prica povezano i kaze da su joj na porodjaju vrsili jak pritisak na stomak i da je to mozda uzrok. Sutra ce nakon 3 nedelje da je nekako spuste do ulaza da vidi svoju bebu, a i sina od 2 godine.

Baba Italija, kako su je medicinske sestre prozvale inace italijanka iz Djenove dosla je u posetu kod sina i dozivela mozdani. Uporno je pokusavala praveci iste pokrete da se odveze od kreveta za koji je i nogama i rukama bila vezana zavojima, da prica na italijanskom sestrama koje je nista ne razumeju ali joj uz smeh odgovore na srpskom kada ih oslovi sa signora, vikala bi ocajna aiutami, aiutami! i ponavljala mio figlio,mio figlio Giorgione. Sin vrlo pazljiv stajao bi nad njom i drzao je za ruku sve vreme tokom poseta. Imao je muku da se sporazume sa setrama koje ne govore engleski. Bio je vrlo zahvalan sto mogu da pomognem u prevodu i da mami dam vode kada bi trazila acqua, acqua, per favore, acqua. On se nije zvao Giorgione to je bilo ime drugog sina. Bilo je neverovatno gledati kako sama izvlaci kateter za hranu iz nosa nakon sto je sestra zaboravila da veze jednu ruku, a i onaj za urin, u krevetu je bio haos. Onim manje tolerantnim sestrama to se nije svidelo i na povrsinu je isplivavala njihova grubost. Sin je bio prezadovoljan kada su dosli da je vode za Trst.


Opstinska radnica...

Mislim da ne mogu da nastavim, jednostavno neke stvari traze da budu potisnute, zaboravljene, one imaju uticaj samo kao dozivljene a ne kao procitane.


(nastaviti se nece)
mh
upoznala sam na moru sestru, dalju sestru, cerka od tetkinog brata od ujaka. Starija je godinu dana od tebe ima dva sina i  kad smo se upoznale  nisam ni znala da smo rodjake jer sam ja pogresno shvatila tetku da idemo da posetimo neku njenu drugaricu zapravo od dalje sestre majku. Da se nismo cule nakon sto sam stigla u bg gde je ona spomenula kako joj je drago da je upoznala rodjake ja na bih ni znala, a imam dosta brace i sestara koje ne poznajem i ko zna da li cu ih ikada upoznati.

Inace juce mi pise kako je kisa i jugo, ali je jos uvek toplo i kaze dodji na duze sledeci put. Ja kazem volela bih na regatu sledece godine, kaze ona evo ima sad za koju nedelju, dodji! Kroz misli mi prodje, mozda pobeda ipak moze biti moja :P


mh
S’il m’était donné de choisir, comme une dernière bouée de sauvetage, au faîte de ma déréliction endémique, entre le pinacle à la française à Fontainebleau et la géhenne à deux encablures de la tour de Pise, je choisirais assurément, sans l’ombre d’un doute, sans l’ombre d’une hésitation, sans un cillement d’yeux, le paradis des hardis réprouvés dans la géhenne toscane.

Géhenne pour géhenne s’il m’était donné de choisir comme compagnons de noble moisissure entre Marie Joseph Rose (1763-1814) et Marie-Louise (1778-1851), j’opterais aussi vite que l’éclair qui zèbre l’oeil ivre des cyclones autistes pour l’épouse d’Henri (1767-1820) aux détriments de la créole impératrice et pour le Grenadien plus que pour le Corse (1769-1821).

Entre la géhenne aux relents de sangliers épicés de gui des druides rôtissant sous les langues de flammes du bûcher de Jeanne la Pucelle (1412-1431) et celle aux humeurs de sang du cochon noir scarifié par Cécile Fatiman (1775-1883) épouse Pierrot (Jean Louis Michel Paul) (1761-1857) qui vécut plus que centenaire, permettez que je préfère un bail de cent et quelques douze ans à vol d’oiseau de Bwa Kayiman.

Sur mon échafaud ce n’est pas Louis Le Dernier l’ex-Seizième (1754-1793) et sa fleur de lys que je pleure mais Boukman Dutty (?- 1791), le Jamaïquain et son cou coupé cloué!

S’il m’était donné de choisir à l’heure de mon dernier mercredi des Cendres entre extrême-onction de poussière boréale aux parfums de lavande et de papier bible et viatique de poussière volcanique aux fumets de soufre et de bay-rhum, ce ne serait aucun sacrifice que de faire libation des tourments d’amour et de feu de cette boue vavalesque des Bains Jaunes car je suis né par la volonté des cyclones de cette poussière rouge et noire à la fois, et de cette poussière kako je ne sortirai que par la force des genèses des cyclones-baïonnettes.
...Ali četvrti deo, pod nazivom "O čovekovom robovanju", posvećen je drugom delu čovekove prirode – strastima.
Sa strastima se sve komplikuje. Ali baz njih ništa ne vredi.
To je ono kad razum kaže "ne" – ali uzalud.
Kad imate osećaj da srljate u neminovnu propast, ali ne možete ništa da sprečite.
Mnogo je greha, bola i zla na tom putu, mnogo je povređenih i nesrećnih.
Ljubav? Da li ljubav iskupljuje? Da li se možete opravdati ljubavlju, makar pred svojom savešću?
KOS je priča o nemogućoj i nedopustivoj ljubavi.
Naravno, sve ima svoju drugu stranu. Opravdanja su kratkog dometa, i ne kažem da ne treba suditi. Ne kažem ni da treba oprostiti.
U pozorištu, u drami, jednostavno imate tu privilegiju da ne morate zauzeti konačan stav. Možete se samo prepustiti tom svima poznatom osećaju kad Vas osećanja snažno vuku u vrtlog iz kojeg nema izlaza. Kad Vas najdublji unutrašnji osećaj istovremeno svom snagom vuče u dva suprotna smera.
Konačno, svi smo tu, na istom mestu, svi smo zajedno uhvaćeni u istu klopku sadašnjosti, zaglavljeni u istom tesnacu stvarnosti, sa svojim okrutnim žudnjama, i svojim smešnim nemogućim snovima.
KOS je priča o ljubavi koja je otišla u nemogućem smeru, a JESENJA SONATA je pričao o uzaludnoj ljubavi. Izuzetnost, slava i uspeh često ne donesu sreću. Naprotiv: čak i obična svakodnevno neophodna ljudska toplina može postati nedostupna i nedohvatljiva. Možete biti sasvim drago i pristojno ljudsko biće. Konačno, ima li iko pravo da zahteva više od nas? I možete imati sasvim ljudska topla osećanja vezanosti za nekoga, i želeti mu sreću, i raditi sve što je u Vašoj moći. I onda ćete se neminovno susresti sa saznanjem koliko je sve to beznadežno nedovoljno, i kako nikad nećete uspeti da onome ko Vam je sve, Vi budete makar nešto...
Suočiti se sa izvesnošću da je sve uzalud, i da nikad ništa neće biti dovoljno, a pri tom ne podleći gorčini, osvetoljubivosti ni pakosti, nego ostati jednostavna, topla i susretljiva ljudska priroda – to je neprimetna uzvišenost neprimetnog malog čoveka.
A niko od nas nije dovoljno velik da bi imao pravo na bezdušnost.
Zato ponavljam, ne kažem da ne treba suditi, ne kažem da se mora oprostiti. Samo preporučujem da bez kalkulacija zaronimo u te uzburkane vode ljudskih osećanja, i da prepoznamo sebe u drugom i drugog u sebi.
Neće škoditi, a možda poneko od nas stvarno postane bolji, veći i lepši iznutra.
Znakovi pored puta

evo jednog citata

"Čudno je kako je malo potrebno da budemo sretni, i još čudnije: kako nam često baš to malo Nedostaje."

mh

— The End —