Koliko dugo neprimjetno lutaš
prljavim rijekama zla?
Darovana krila gube ti svrhu;
zašto se bojiš poletjeti?

Otvori oči - rekla sam ti nježno,
puno toga ne primjećuješ.
A ti tvrdoglavo zatvorio si dušu
i toneš u psihotičan san.
Iluzija...

Vrijeme prolazi...
Srca su nam prazna pustinja
Gladna ljubavi vičem bez glasa
tebi što ne čuješ i ne vidiš.

Probudi se anđele nezasitne utjehe!
Otvori se dvama morima plavim.
Slijep pored zdravih očiju živiš,
ubijen od strane vlastitog prijatelja.

Probudi se, preklinjem!
Ne želim da toneš u vječni san.
Tihi glas šapuće ti na uho:
Vrijeme prolazi...

celu si vaseljenu
mlekom svojim polila
samo si moja žedna usta
promašila
zašto si se vratila
da bi te gorkim čemerom pojila
zašto si me onda nemirno pogledala
da bi ti srce slomila
da bi ti u usta uzde naselila
sedlom osedlala šećer ti dala
celu si vaseljenu
belim hlebom nahranila
samo si moja gladna usta
promašila
zašto si se vratila
da bi te patnji neznanoj izložila
zašto si onda da me voliš lagala
da bi te u vatru bacila
iz brloga tvoga izvukla
eterom opijala jezikom ubijala

celu si vaseljenu
mlekom svojim polila
samo si moja žedna usta
promašila
zašto si se vratila
da bi te gorkim čemerom pojila
zašto si me onda nemirno pogledala
da bi ti srce slomila
da bi ti u usta uzde naselila
sedlom osedlala šećer ti dala
celu si vaseljenu
belim hlebom nahranila
samo si moja gladna usta
promašila
zašto si se vratila
da bi te patnji neznanoj izložila
zašto si onda da me voliš lagala
da bi te u vatru bacila
iz brloga tvoga izvukla
eterom opijala jezikom ubijala

koža je gladna
na koži hladnoj
uzdah u praznoj sobi
iz praznog tela isparava
bez imalo nežnosti
nežno milujem ti kosu
grliš me golu
ogolelim prstima

u tvojim je očima
na mojim je usnama
zalutala želja
ne gledam te
ne ljubiš me

ujutru te nema
ujutru me nema
i nikada neće biti